Приче из памучног свијета

Помињањем „Дјечака из воде“ код већине људи ће се јавити асоцијација на Милана Младеновића, некадашњег фронтмена „ЕКВ“-а, међутим овај текст неће говорити о њему. „Дјечак из воде“ о којем ћете читати данас јесте псеудоним иза којег стоји један од извођача издавачке куће „Слушај најгласније“, који се и сам већ у првим питањима готово сваког интервјуа мора „бранити“ од повезивања са раније поменутим именом које је, несумњиво, свиђало се то нама или не, обиљежило „нови талас“ на подручју бивше нам државе и којег се он дотиче тек у једној пјесми, користећи стих из „Очи боје меда“, што не значи ништа посебно, јер „Дјечак“ често прави референце на мноштво значајних и општепознатих дјела из ближе нам или даље прошлости о чему ћете читати касније. Псеудоним „Дјечак из воде“ је у вези са мјестом одакле овај кантаутор потиче. Наиме, име носи због мјеста свога одрастања на седам језера, али и тражења опроста управо од њих („Моје језеро не опрашта“, једна од пјесама која је у директној вези са овом причом).

Овај „Дјечак из воде“ зове се Един Џамбић и често је „скривен“ иза скраћенице – „ДиВ“. На Јутјубу га можете пронаћи на каналу „DjecaVode“, на којем објављује своје комплетне албуме, те неке од својих пјесама, пропраћене најчешће занимљивим анимацијама, које трају по неколико секунди и понављају се све док пјесма траје или инсертима из познатих или мање познатих филмова (погледајте „спот“ за пјесму „Сањао сам да сам будан“, који представља својеврсни омаж Стенлију Кјубрику и његовој „Пакленој поморанџи“, али и спот за пјесму „Остала си чиста у крви закланог хајвана“, чији се текст сјајно уклапа у инсерт из неког, мени непознатог боливудског остварења, рекао бих). Овај канал носи назив „DjecaVode“, јер Един одавно не ради сам, него углавном у дуету са својом изабраницом, Љубицом Анђелковић Џамбић (Љу), која додаје по неки стих и „позајмљује“ глас на великом броју пјесама на посљедњих неколико албума, откако је овај, рођени Тузлак, преко Брчког, дошао до Загреба у којем тренутно живи и ради.

„Див“ дјелује на сцени већ више од пет година, а рећи да нисте пропустили много, ако до сада нисте чули за њега – била би лаж, јер једна од основних карактеристика „Див“-а, која се да примјетити већ при првом погледу на његову дискографију јесте то да он албуме штанцује великом брзином. Тако је своје слушаоце у протеклих пет година, дакле од самог почетка свог рада, обрадовао са чак девет албума. Но, оно што је још занимљиво истаћи јесте то да број пјесама на тим албумима варира од „слабих“ деветнаест са његовог посљедњег остварења „Из прве руке о другима“, до вртоглавих стотину композиција са албума „Сретан рад“ из 2015. године или тек двије мање са дебитантског остварења „Срце, муда и пез бомбоне“ (2011. година).

Велики број пјесама по албуму не значи да су оне кратке, напротив, иако се може пронаћи велики број композиција које трају тек нешто више од једног минута, ту су и оне попут пјесме „Сибирске магле“, која ће вам одузети скоро девет минута на слушање. Такође, квантитет у овом случају не преовладава науштрб квалитета, јер се у већини случајева да пронаћи одговарајући квалитет у великом броју Џамбићевих пјесама. И сам аутор истиче да му хиперпродукција није основни покретач, него да издаје онолико пјесама, колико у датом тренутку има као завршене, комплетиране. А ако је вјеровати његовом званичном сајту, „ради се о аутору познатом по својој креативности која сваку мисао и слику лакоћом претвара у пјесму“, тако да хиперпродукција публику не треба да чуди. „Див“ се приликом тог „алхемичког стапања“ слика и мисли у пјесму користи бритким језиком и не преже ни од коришћења вулгарних ријечи, које се јављају у право вријеме на правом мјесту и пјесмама дају пресудан шмек, по чему је „Див“ такође познат. Теме којима се он бави су најразноврсније, од политике, љубави, религије, свакодневних, животних, али и најразноврснијих друштвених питања, а ту је и пар еколошко освјешћујућих нумера, попут „Ко не мисли“ и „Ђе ми је памет“.

Оно што је писца ових редова привукло слушању „Див“-ових радова били су афористични називи неколико албума и пјесама („Ко не мисли, нек се добро замисли“, „Сањао сам да сам будан“, „Из прве руке о другима“, „Елтоне, образ ти је џон“, „Изнутра је ипак вани“, „И пенис је курац“), потом коришћење познатих фраза из домаће поп-културе у називима пјесама („За мале паре сте се продали“, „Купачице моја“, „Згуза на гуз здрвима се гријем“, „Кад пингвини лете, а ниједан не пада“), те питалице које „тјерају на размишљање“ („Ко нам поби Индијанце?“ и „А ко родама доноси дјецу?“), али и честе фразе које се користе у свакодневном говору (најчешће у Босни, одакле извођач и потиче и чијим се архаичним изговором константно служи), а када се загребе испод те занимљиве, привлачне површине, наилази се на генијална дјела. Дјела која ће вас на прво слушање заразити, посебно ако одаберете праву композицију за своје ухо, јер је „Див“ углавном жанровски неодређен и жанр који га опсједа варира од пјесме до пјесме, тако да ће се на сваком албуму, барем у музичком смислу наћи понешто за свакога (од гаражног панк-рока и пост-панк звука, преко рокабилија, хард рока, све до блуза и „гитара-вокал“ комбинација). О текстовима, које већином пише сам, са тек понеким упливом других текстописаца, не треба посебно писати, требало би њих саме читати. Напросто је невјероватно како његова критичка оштрица сјече на више нивоа, тј. како су поједини његови текстови слојевити и свеобухватни, можда и најбољи примјер за то јесте пјесма „Феминистица под фереџом“ гдје има више критике него ријечи самог текста, у шта је неопходно да се увјерите сами, јер би моје раслојавање ове пјесме захтјевало још читав један текст.

Но, наставимо даље. Афористичка нит која се налази, како је већ поменуто, у самим називима пјесама, пробија се и кроз текстове, који су углавном писани без рефрена, али и даље врло лако могу да слушаоцима зазвуче „хитично“, барем је такав случај био са мном слушајући „Обриј се сикиром/бајонетом доле“ (користим се алтернативним називима двије пјесме, јер је тако једна од њих насловљена и на Јутјубу, док на званичним албумима носе другачије називе), а посебно када се ради о обрадама већ познатих нам пјесама, најчешће из периода често помињаних и слављених „златних седамдесетих/осамдесетих“. Послушајте „Бегову чорбу“ са албума „Сретан рад“ у којој се сусрећу Чорбина „Два динара, друже“ и Штулићева „Као ти и ја“, те пјесму „Диско пиле“ (са истог албума), коју можемо разумјети само као пародију на „Psycho killer“ „Talking heads“-a. Још једна занимљиву обраду можете пронаћи под називом „На длану мом“, гдје се „Дјечак“ поиграва мегапопуларним хитом „Бијелог дугмета“ – „Ђурђевдан“, а ту су и „Ђе ми је памет“ („Where is my mind“ – „Pixies“), „Лет изнад трбуха“ („Seasons in the sun“), „Геј Ђо“ („Hej, Joe“ – најпознатија у извођењу Jimi Hendrixa), „Цигла у зиду“ (као спој „Крваве бајке“ Десанке Максимовић и „Pink Floyda“ са пјесмом „Another Brick in the Wall“)…

Да „Дјечак из воде“ не застајкује са радом, говори и то да након два албума у 2016. години и даље вриједно ради, па своју публику с времена на вријеме обрадује и понеком новом пјесмом на већ поменутом Јутјуб каналу, а које ће се, вјероватно наћи већ на идућем студијском остварењу. За сада су то композиције „Човјек је човјеку једини човјек“, „Ђукина рука“, актуелна – „Ђе ћеш за Нову?“ (са ефектним завршетком – „Јебеш Нову годину, није за сиротињу“), те једна од најзанимљивијих ми и најбруталнијих пјесама из његовог комплетног опуса „Ђерзелез II“, која сасвим отворено говори о немилом догађају који се збио у Сребреници 1995. године, а за шта „Див“ позива на одговорност и тадашњу бошњачку врхушку, на челу са Алијом Изетбеговићем (на кога и сам наслов алудира, јер је пјесма названа по Алији Ђерзелезу, епском јунаку муслимана наших простора), коју је лако примјетити и кроз стихове „Немојте ми Бакета/још је млад да погине/ја бих ипак жртвов’о/неке туђе синове“. Бруталност долази на самом крају пјесме, када страни новинари, фрапирани црвеном бојом домаћег парадајза, упитају једног од јунака ове пјесме, Сејфу, „Па како, how possible is that?“, а он им одговара – „Ми свој крвљу заљевамо.“ Након ове и још неких „Дјечакових“ пјесама заиста је непотребно питати се одакле инспирација текстописцима с наших простора, па довољно је да се сјетимо оне добро познате реченице која се приписује Винстону Черчилу да „Балкан производи више историје него што је у стању да потроши“, па се онда уз мало дара лако да пронаћи инспирација у даљој и ближој историји, што „Див“-у савршено полази од руке. Баш као што му од руке полази и стално балансирање између отужних и смијешних текстуалних рјешења, те вјешто прожимање тих двају супротстављених страна у оквирима само једне пјесме. Та не каже џаба у својој пјесми „Љубав“ – „Не можеш се смијат’ никад, ако ниси прије плак’о.“.

Дискографија:
Срце, муда и пез бомбоне (2011)
Памучни свијет (2012)
Ко не мисли нек се добро замисли (2013)
Ђе се налазиш? (2013)
Сретан рад (2015)
Није моје да мислим (2015)
Агамбеновање I (2015)
Един Џамбић / Дјечак из Воде (2016)
Из прве руке о Другима (2016)

За крај (или за почетак) послушајмо композицију са посљедњег албума „Из прве руке о Другима“, под именом „Кад си умрла, Ево“

„Кад сва дјела буду заборављена и кад сви знакови и ријечи постану нечитљиви, дјело спасења остат’ ће неизбрисиво.“

Аутор: Небојша Чандић

One thought on “Приче из памучног свијета”

  1. Повратни пинг: Yougosonic (yougosonic) | Pearltrees

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *