Пјесма да се убијеш

Пјесма Суморна недјеља у свијету урбаних легенди слови као пјесма под чијим је утицајем велики број људи починио самоубиство, почевши од далеке 1935. године. Управо је тада Пал Калмар отпјевао стихове мађарског поете, Ласла Јавора, на музику Реже Шереша. Међутим, нико од њих тројице вјероватно није могао ни сањати да је учествовао у стварању пјесме око које ће се подићи таква бура, да ће од самог почетка бити представљана као једна од најтужнијих пјесама, толико тужна да ће многе отјерати право у смрт. Ова пјесма коју је Јавор у коначници назвао Суморна недјеља, а која је у оригиналу носила назив Крај свијета, међу народом је остала позната по свом тривијалном називу и то као мађарска пјесма о самоубиству.

Од самог почетка за пјесму се везују контроверзе, попут те да су Мађари масовно почели да дижу руку на себе, водећи се истом идејом, којом се носио главни јунак Јаворове поеме, а који се одлучује на самоубиство након смрти вољене особе. Да се наводни талас самоубистава не би ограничио само на мађарско говорно подручје и да се не би везивао само за четврту декаду прошлога вијека, побринуће се Били Холидеј, која ће, истини за вољу отпјевати мало измијењен текст ове пјесме, али ће и свијету значајно приближити Шерешеву „заразну“ мелодију. Након њене изведбе из 1941. године, која је на Би-Би-Сију била забрањена током Другог свјетског рата због тобожњег лошег утицаја на становништво за вријеме ратне кризе, само су се низали извођачи који ће обрадити ову „суморну“ композицију. Тако су је у своје дискографије „увели“, између осталих и Ета Џоунс, Елвис Костело, Реј Чарлс, словеначки музичар Владо Креслин (Бела недеља), па и Звонко Богдан, који је пјевао о „тужној недељи“ . Године 1999. њемачко-мађарска копродукција снима филм, чија се радња базира управо на овој композицији (Ein Lied von Liebe und Tod/Szomorú vasárnap), а њени тонови се провлаче и кроз Спилбергову Шиндлерову листу и Човјека који је плакао Сали Потер.

Но, пун погодак, барем када су обраде у питању, јесте била обрада чувене америчке авангардне умјетнице грчког поријекла - Дијаманде Галас, која је отпјевала Суморну недјељу на основу препјева Дезмонда Картера.

Њен разорни сопран, те за њу карактеристично „уношење у главну улогу“ и „изгарање“ на бини, ће се показати као одлична подлога за саму тематику. Тако ће се ова пјесма, у „лајв“ извођењу, наћи на њеном албуму The Singer из 1992. године.

Сјећам се да су многи овдашњи портали, магазини и часописи, преносећи исту причу, читатељство питали – „да ли смијете послушати ову пјесму у извођењу Дијаманде Галас?“, покушавајући на тај начин „престрашити“ читаоце и повећати њихову знатижељу. Ја вас нећу питати да ли смијете, него ћу вам топло препоручити да обратите пажњу на начин на који Дијаманда интерпретира ову стару, мађарску пјесму о самоубиству, без икаквог страха од суицида. Ипак је то само пјесма!

Но, ваљало би, можда, споменути и то да се Шереш 1968. године задавио жицом, успјевши тако, из другог покушаја, да себи одузме живот.

Музичка препорука: Небојша Чандић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *