Perkusije: saga o zvucima

Svaki zvuk u prirodi, kao i onaj kakvog ga čujemo zamišljajući muziku Svemira, potiče iz različitih atmosfera. Možda je trebalo staviti ovo atmou zagradu kako bi reč čitali na tri načina birajući ritam kakav želimo. Ipak, ne bi valjalo nametati sliku, skicu ili šemu zato što svako na samo svoj način dolazi do onog što čuje. Stoga, neka se u ovoj sagi o zvucima, zvuk zove Atmo.

Atmo gitare putuje iz dubine, Atmo trube sa visine, Atmo flaute iz šume, Atmo violončela iz suze… Jedino Atmo udaračkih instrumenata dolazi iz samog sebe, ide iz onog Nigde i vraća se u Negde jer se praveći krug menja, da bi ostao isti. Taj Atmo, kao i svaki drugi, ima ritam i tempo, ima i ton i notu, s tim što je izdvojen i nag, nepokriven kretnjama gudala, vibratom ili čupkanjem žica. To ga izdvaja, tačnije razlikuje, od svakog drugog Atma, i to je perkusija.

Perkusija je specifičan oblik udaranja ili kucanja. U medicini – to je metoda fizikalnog pregleda pacijenta udaranjem prstima ili instrumentom po delovima tela i osluškivanjem nastalih vibracija, odnosno zvukova. U fizici se koristi tzv. Perkusiona mašina, tačnije sprava za ispitivanje brzine tela pokrenutih udarom…

Putujući kroz vreme, nailazimo na najrazličitije muzičke perkusione instrumente. U Vavilonskom carstvu izvesni napevi i instrumenti bili su povezani sa kultom pojedinih nebeskih tela. Tako su perkusije na bubnju izvođene u čast Meseca i Venere.

U samom zametku orijentalnih plesova, perkusija označava najjaču i najbržu muziku bubnjeva, a od plesačice iziskuje veoma brze, skladne i elegantne pokrete sa vibracijom – takozvanim talasanjem stomaka, podizanjem grudnog koša usmeravanjem daha i kikovima karlice, ruku, grudi ili glave, i promenom ritma. Atmo udaraljki dolazi iz Nigde i vraća se u Negde, ali se kanališe kroz ples, tačnije „prevodi“ ono što ima da kaže govorom tela igrača.

U Bibliji, naročito u Starom zavetu, ljudi su udarali u svakojake drvene instrumente, žene u def, kako bi proslavili Boga ili obeležili za njih značajne momente.

U haićanskim plesovima, poput Vodoo i Gaga, koji mogu biti grubi, nestašni, senzualni, agresivni… ova raznolikost je pojačana i inspirisana zvucima perkusija. Ovde su perkusije u svojstvu „vodiča“ igre.

Čuveni gitarista Pako de Lusija, koji je doprineo da se pogled na flamenko muziku promeni, te da se ona ne doživljava tek kao puka zabava, napravio je svojevrsnu revoluciju između ostalog i uvođenjem perkusija.

U Albaharijevom romanu „Cink“ imamo tihu perkusiju. Cink! Uspeli pokušaj da se rečima dočara zvuk koji pridržava glavnu temu, koji je zapravo sve to i započeo. Mnoge pesme izazivaju osećaj snažnih perkusija. I naravno da uopšte ne moraju da se rimuju.Kako se čuje naš hod dok nosimo radost, kajanje, strepnju, bezbrižnost? Zvuk koraka je produžena perkusija u čoveku, Atmo koji se izražava tempom, razmacima, pauzama, ubrzanjem ili naglim prekidima.

Jezik perkusija ne može da se prevede. Samo u ličnom doživljaju one ispuštaju reči, ili nešto što je rečima slično. Svako prilazi ovoj temi svojstveno samom sebi. Osim u jednom – da je od njih, od perkusija, nastala muzika sveta, davno, u ona nezamisliva, daleka vremena.

Autorka: Tanja Taubner

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *