Перкусије: сага о звуцима

Сваки звук у природи, као и онај каквог га чујемо замишљајући музику Свемира, потиче из различитих атмосфера. Можда је требало ставити ово атмоу заграду како би реч читали на три начина бирајући ритам какав желимо. Ипак, не би ваљало наметати слику, скицу или шему зато што свако на само свој начин долази до оног што чује. Стога, нека се у овој саги о звуцима, звук зове Атмо.

Атмо гитаре путује из дубине, Атмо трубе са висине, Атмо флауте из шуме, Атмо виолончела из сузе… Једино Атмо ударачких инструмената долази из самог себе, иде из оног Нигде и враћа се у Негде јер се правећи круг мења, да би остао исти. Тај Атмо, као и сваки други, има ритам и темпо, има и тон и ноту, с тим што је издвојен и наг, непокривен кретњама гудала, вибратом или чупкањем жица. То га издваја, тачније разликује, од сваког другог Атма, и то је перкусија.

Перкусија је специфичан облик ударања или куцања. У медицини – то је метода физикалног прегледа пацијента ударањем прстима или инструментом по деловима тела и ослушкивањем насталих вибрација, односно звукова. У физици се користи тзв. Перкусиона машина, тачније справа за испитивање брзине тела покренутих ударом…

Путујући кроз време, наилазимо на најразличитије музичке перкусионе инструменте. У Вавилонском царству извесни напеви и инструменти били су повезани са култом појединих небеских тела. Тако су перкусије на бубњу извођене у част Месеца и Венере.

У самом заметку оријенталних плесова, перкусија означава најјачу и најбржу музику бубњева, а од плесачице изискује веома брзе, складне и елегантне покрете са вибрацијом – такозваним таласањем стомака, подизањем грудног коша усмеравањем даха и киковима карлице, руку, груди или главе, и променом ритма. Атмо удараљки долази из Нигде и враћа се у Негде, али се каналише кроз плес, тачније „преводи“ оно што има да каже говором тела играча.

У Библији, нарочито у Старом завету, људи су ударали у свакојаке дрвене инструменте, жене у деф, како би прославили Бога или обележили за њих значајне моменте.

У хаићанским плесовима, попут Vodoo и Gaga, који могу бити груби, несташни, сензуални, агресивни… ова разноликост је појачана и инспирисана звуцима перкусија. Овде су перкусије у својству „водича“ игре.

Чувени гитариста Пако де Лусија, који је допринео да се поглед на фламенко музику промени, те да се она не доживљава тек као пука забава, направио је својеврсну револуцију између осталог и увођењем перкусија.

У Албахаријевом роману „Цинк“ имамо тиху перкусију. Цинк! Успели покушај да се речима дочара звук који придржава главну тему, који је заправо све то и започео. Многе песме изазивају осећај снажних перкусија. И наравно да уопште не морају да се римују.Како се чује наш ход док носимо радост, кајање, стрепњу, безбрижност? Звук корака је продужена перкусија у човеку, Атмо који се изражава темпом, размацима, паузама, убрзањем или наглим прекидима.

Језик перкусија не може да се преведе. Само у личном доживљају оне испуштају речи, или нешто што је речима слично. Свако прилази овој теми својствено самом себи. Осим у једном – да је од њих, од перкусија, настала музика света, давно, у она незамислива, далека времена.

Ауторка: Тања Таубнер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *