Омаж Миладину Шобићу

Крхког и ломљивог изгледа, а са друге стране лирски горостас, Шобић је уникатни стваралац емоције у стиху, умјетник који припада свима који су макар на трен допустили својим мислима да плове под његовим кормилом. Кантаутор и много више од тога јер је његово стваралаштво тешко смјестити у само један оквир. У мору одличних, шта више и популарнијих колега који су свој занат и препекли тако да су свакодневно на малим екранима и у жутој штампи, титула  упечатљивог и другачијег резервисана је за њега. Ненаметљивост којом одише и скромност којој свједоче сви који су имали част да се рукују са њим, стављају га на пиједестал људскости која се бунтовно и бучно противи егоизму који наступа углавном без покрића. И када је био на зениту своје популарности, ако се тако могу назвати његови младалачки и студентски дани, није примјетан атак ка материјалној страни неба.  Ипак, вриједнији од новца су бисери којима се и сам Шобић лијечио или пак забављао, а тако и све око себе, тада је пјесма била замјена за медицину. Доследан себи и својим начелима, стекао је култни статус човјека који говори, плаче и смије се кроз своју музику, а од тога шта говори не одступа ни педаљ, а тако је сигурно и дан данас. Музичар и личност за коју ни критика, а посебно ни публика, никада нису пронашли мрљу, како у јавном тако и приватном животу. Примјер je правог умјетника који живи кроз своја дјела а не живи од својих дјела. Зато премашује све калупе, ствара у сопственом маниру и упоредо са тим оставља траг који засигурно треба слиједити.

Што и морској пјени суђено је мени
само један трен ћу гледат
сунчев зрак
што и морској пјени суђено је мени
јер већ ме доље вуку дубина и мрак

Осамдесете године прошлог вијека биле су најплодоносније у његовом стваралачком опусу. Тешко да се тада могла започети студентска седмица без То сам ја, пјесме која је, како се приповједа, проглашена и за незваничну химну студената града Дубровника, у ком је и сам Шобић боравио након што је дигао сидро из Црне Горе и почео да путује по региону. Велики бум, платинасти тиражи и све што уз то иде, били су просто лочичан слијед догађаја.

Права умјетност руши генерацијски јаз, a вријеме као очевидац свих збивања засигурно је свједок милион разговора и расправа о томе да ли се о укусима треба расправљати. Да, треба, уз обавезну опаску да је нешто некад било боље, која се дефинитивно треба искоријенити. Ако је то стварно било добро, биће добро и данас, па и сутра. Када зачарани круг дође до свог краја, до монотоније и када бујица празних разговора дође до грла, тада у причу уђе нико други но вјечити младић, симбол неукротивости, Миладин Шобић. Он је спона између разлике у годинама и схватања живота јер се кроз сваку пјесму његову пјесму провлаче универзални мотиви, који нису упали у вртлог данашњих шаблона и клишеа. Квалитет опстаје и опстајаће, за Миладина нема веће привилегије од те да посједује моћ којом мами клинце и навлачи их на своје чудо од музике истом лакоћом како је и њихове очеве прије пар деценија. О њему се заиста не може пуно тога рећи, излишно је, једноставно његови текстови и пјесме говоре у његово име. Ако у временима суноврата буде заборављен, то није његов гријех, већ наш.

Немам појма који је дан
баш ме брига шта се у свијету збива
само да те убили нису
да си још у мени жива

Шобић је емоција која не блиједи. Музичко наслеђе које је оставио иза себе проткано сентименталним украсима по којима ће остати препознатљив, без икаквог двоумљења се може сматрати ванвременским, јер како је био популаран прије тридесетак година, тако је сада, а тако ће и у будућности. Истим жаром се резонују мотиви пјесама јер је свака круцијална идеја у пјесми остављала свој жиг који би се претворио у знак питања и бивао разријешен тек уз задње тактове његове мелодије. Не треба бити неки посебан музички, нити лирски стручњак да би се препознало то како је у свакој написаној ријечи остављао по комадић себе и угравирао у њој сваку своју муку, али и срећу. Све што је радио, писао, опјевао, извлачио је из дубине свог огромног срца. Не постоји пјесма нити албум који је радио само да би распродао тираже или стекао публицитет, све је долазило спонтано и искрено и тиме попримало већи значај и углед. Од друга до друга, са кишобраном у руци трагајући за својом Маријом која му је била светионик. Умјесто глупости да оду у храм љубавидок вријеме иде даље, и дочекају зиму у Сутомору док се у региону пјева пјесма против рата.

Да ли је био несхваћен? Ово питање ће можда заувијек остати енигма, која зависи од субјективног осјећаја и мишљења сваког понаособ, а никако од психологије широких маса. За некога он је још један у низу пуких умјетника, својеглавих и спремних да се изолују унутар себе и своје стваралачке душе. Док ће се неко пронаћи у свакој његовој рими, било да се поистовјећује са њим или пак саосјећа и проживљава његове личне емоције и боли. Можда је са својим пјесмама ишао испред времена, а можда су и његови савременици каскали за њим. Тематиком која одише тананошћу душе и мотивима претежно љубавним, био је оригиналан иако су дјела која која теже сличном садржају одавно на рубу излизаности. Стил је оно што издваја одличног од добрих, а Шобићев је такав да се користи свакодневним изразима, лако разумљивим, али ипак у таквом контексту да се слушалац запита крије ли се нешто дубље унутра. А крије се, дефинитивно. Остаје само задатак да се проникне што више у срж, па ће од тога зависити да се схвата његова суштина или не.

Аркаде чврсте ал поломићу му прсте
не може свашта да се гура у мој свијет
ја сам свико да не брине нико
о мени, о мени

Добри дух Никшићких улица. Вјечити путник, који је тај епитет и више него оправдао нарочито у току својих студентских дана када је обишао све веће градове овог региона, мир проналази у свом родном граду. Није требало много да се почну испредати сада већ урбане легенде о њему, како се враћа музици и спрема нови албум, па све до оних злурадих који слуте на оно најгоре. Наравно, добро је познат разлог његовог, за сад коначног повлачења из јавног живота, али није ред да се о томе ишта више прича, само он зна колико то боли и да ли ће икада престати. Виђају га, кажу, како шета градом, чак и џогира због свог здравственог стања, а и да зна посјетити неку од кафана у близини стана у ком борави. Осмијех кад је добио награду за животно дјело показује да је упркос прохујалим годинама сачувао у себи гротло емоција које су се пресијавале у његовим сузама. И званично је признат у свом граду иако је и без тог ласкавог признања, које је на својој тежини губило без њега, био упамћен од стране својих суграђана. Међу њима је стекао статус бесмртног, могућност да када га сретну у центру Никшића, присјете се његове музичке заоставштине, па чак и да у обрисима сада већ старог лица угледају ону ведрину младића са слика из времена када је био синоним за гитару, студентске дане и музику која је рушила све границе међу људима.

Аутор: Милош Петровић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *