Kritika kapitalizma u pesmama simfonik metala

(Deo prvi)

Muzika je veoma zanimljiva tema, kako za umetničku, tako i za naučnu obradu. Iako je veoma kompleksna kao pojava, zbog veoma široke lepeze muzičkih žanrova, te zbog prebogate istorije i detaljnosti, muzika se često zanemaruje kao veoma uticajna umetnost u ljudskim životima. Muzika je integralni deo ljudske istorije još od samih početaka, pa tako prati rituale ljudske životinje već milenijumima: počevši od rođenja, religijskih obreda, slavlja, pratnje, pa do same smrti.

Elem, o muzici se uvek priča u takvom kontekstu, ali se retko kada, osim kada je reč o novijim žanrovima, poput rokenrola, spominje revolucionarna nota i kritička nota muzike. Već je opšte poznata stvar koliko je muzika podstakla seksualnu revoluciju, počevši od Franca Lista na ovamo, ali se retko kada spominje politički kontekst.

Političke teme i političke pobune u muzici se uobičajeno povezuju sa pank žanrom i pank potkulturom kao takvom: način sviranja, tekstovi, način oblačenja, uticajnost lidera bendova… Međutim, jedan žanr, o kome se baš malo zna, a veoma je bio popularan dvehiljaditih godina, potkrao se za ovaj rad – simfonik metal.

Kao podvrsta metala, nastanak simfonik metala se u tragovima pronalazi 1987. godine, kada je bend Celtic Frost izdao album sa simfonik elementima, što je inspirisalo nastanak jednog od prvih simfonik metal bendova – Theriona. Pionirskom simfonik metal pesmom se smatra pesma Dies Irae, inače treš metal benda Believer. Najpopularnijim simfonik metal bendom se smatra Nightwish, sa idealnom dozom gotike.

Šta je tačno simfonik metal? To je zaista pravo pitanje. Kad bih ga, po uzoru na Okamovu oštricu definisala, to je „podvrsta metal žanra u muzici koja spaja elemente orkestarske i operske muzike, sa najčešće samo instrumentalnom osnovom metal muzike, uz karakterističnu liriku, najsličniju pauer metalu“. Uglavnom su vodeći vokali ženski operski vokali, pa se ovaj podžanr naziva još i operskim metalom. Kada je lirika u pitanju, najčešće se opisuju fantastični i bajkoviti prizori, inspirisani mitološkim pričama. Međutim, u par pesama sam primetila čistu kritiku modernog društva, na veoma klasičan način. U ovom malom serijalu radova, biće predstavljene tri pesme, dva različita benda i analiza njihovih tekstova.

Epica – Consign to Oblivion „Sprovođenje u zaborav“:

U prvom delu pesme se autori pitaju kako je čovečanstvo dozvolilo sebi toliko preimućstvo da se upotpunosti upropasti, žmureći pred toliko očiglednim problemima. Već druga strofa govori o surovoj realnosti, gde ljudi žmurećki, poput robota, brinu samo o jednoj stvari, a to je kako će platiti svoje račune. Autori potom podsećaju da su dobre namere uvek nekako postponirane, te da će biti prekasno da nam se oči otvore kada budemo stajali pred „nebeskom kapijom“. Lirika nadalje savetuje da se odučimo onoga što smo naučili, aludirajući na kulturno naučeno ponašanje u preuzimanju današnjeg stila života, te da slušamo svoje srce. Podsećajući da pojedinac ne može da shvati univerzum koristeći samo sopstveni um, autori na kraju strofe dodaju deo o strahu od nepoznatih stvari kod ljudske vrste. Ovo je jedno veliko podsećanje na porast psiholoških smetnji u moderno doba, poput anksioznosti i depresije, koje se igraju sa našim urođenim emocijama straha i tuge, te večito zastrašujuće realizacije ljudske beznačajnosti u ovom univerzumu. Dakle, poruka u prvom delu je više nego jasna: slušajmo srce i malo manje se trudimo da sve razumemo, jer nas to dovodi samo do anksioznosti i depresije u ovom surovom svetu. S obzirom da su depresija i anksioznost ozbiljni problemi današnjice, kritika kapitalističkog društva koja podseća na njih je danas više nego korisna.

Oblivisci tempta quod didicisti – centralne su reči drugog dela pesme: odnose se na gorenavedeni savet: da ljudi zaborave da pokušavaju da uče. Ovu poruku ne razumevam kao savet protiv učenja generalno: obrazovanja, samoedukacije i čitanja, već kao savet za dobrobit sopstvenog uma – poruku da je bolje nekada ne znati neke stvari, jer prevelik obim određenog znanja zaista dovodi um do anksioznog stanja. Takođe, s obzirom da se danas ljudi često „edukuju“ iz pogrešnih elektronskih izvora, savet da se taj lanac prekine je zaista koristan. Nastavak se odnosi na direktnu kritiku današnjeg društva: otvorimo oči jer zaista nismo u raju koji nam je obećavan od strane nove informatičke revolucije. „Kako ne vidiš? Ovaj stres me ubija.“ – ključni stih. Stres je najveći neprijatelj današnjeg vremena i iako je postojao od početaka ljudske istorije, svi svetski stručnjaci mnoge bolesti i neprijatnosti današnjeg života direktno dedukuju na stres. Čovečanstvo je uhvatilo vreme, ali je vreme ipak ono koje nas drži za taoce – vreme je danas novac: ovo dragoceno malo vremena koje je pojedinac ima za života, spram cele istorije univerzuma, pojedinac u kapitalizmu svodi na novac. Vreme je to koje nas ubija, dok mi gramzivo njega pretvaramo u papir. Činjenica jeste da se ljudska životinja tokom cele istorije bori za sopstveni opstanak, te da je novac samo današnja vrednost koja označava opstanak. Međutim, u kapitalizmu, više nego ikada, ova činjenica postaje tužna, jer se ljudi otuđuju i time apsolutno zanemaruju nešto što takođe doprinosi njihovom biološkom opstanku – socijalne veze.

Poslednje strofe pesme su jedna kritika plitkosti ljudskih emocija danas, kao i izveštačenosti kapitalističkog sveta: od nas se zahteva da se na poslu svima smeškamo i budemo velikodušni, dok u realnosti jedni drugima „podmećemo noge“ zarad više pozicije i većeg društvenog ugleda. Sam kraj pesme je jedan savet za povratak „prirodnim zakonima“ gde autori podsećaju na Rusoovog plemenitog divljaka. Iako je ta teorija naučno prevaziđena, „približavanje prirodi“ u ovoj pesmi ima konkretnu poruku: manje rada po automatizmu i otuđenja radi novca, a više iskrenog saosećanja, bez te kompeticije za položaj.

Iako je kapitalistička kompeticija najsličnija onoj biološkoj kompeticiji za opstanak, moramo podsetiti da je surovost kapitalizma odavno prevazišla određene granice, te da teorije poistovećivanja kapitalizma i fašizma sve više dobijaju na značaju u naučnim krugovima. Svaka kritika modernog društva, pozitivna ili negativna, dobrodošla je, a pogotovu ako je u sklopu fantastičnih umetničkih dela poput ove pesme. U sledećem delu ove mini-trilogije, reći ćemo nešto o samom bendu Epica i obraditi još jednu njihovu pesmu kroz prizmu sociologije.

Autorka: Isidora Pejakov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *