Критика капитализма у песмама симфоник метала

(Део први)

Музика је веома занимљива тема, како за уметничку, тако и за научну обраду. Иако је веома комплексна као појава, због веома широке лепезе музичких жанрова, те због пребогате историје и детаљности, музика се често занемарује као веома утицајна уметност у људским животима. Музика је интегрални део људске историје још од самих почетака, па тако прати ритуале људске животиње већ миленијумима: почевши од рођења, религијских обреда, славља, пратње, па до саме смрти.

Елем, о музици се увек прича у таквом контексту, али се ретко када, осим када је реч о новијим жанровима, попут рокенрола, спомиње револуционарна нота и критичка нота музике. Већ је опште позната ствар колико је музика подстакла сексуалну револуцију, почевши од Франца Листа на овамо, али се ретко када спомиње политички контекст.

Политичке теме и политичке побуне у музици се уобичајено повезују са панк жанром и панк поткултуром као таквом: начин свирања, текстови, начин облачења, утицајност лидера бендова… Међутим, један жанр, о коме се баш мало зна, а веома је био популаран двехиљадитих година, поткрао се за овај рад – симфоник метал.

Као подврста метала, настанак симфоник метала се у траговима проналази 1987. године, када је бенд Celtic Frost издао албум са симфоник елементима, што је инспирисало настанак једног од првих симфоник метал бендова – Therionа. Пионирском симфоник метал песмом се сматра песма Dies Irae, иначе треш метал бенда Believer. Најпопуларнијим симфоник метал бендом се сматра Nightwish, са идеалном дозом готике.

Шта је тачно симфоник метал? То је заиста право питање. Кад бих га, по узору на Окамову оштрицу дефинисала, то је „подврста метал жанра у музици која спаја елементе оркестарске и оперске музике, са најчешће само инструменталном основом метал музике, уз карактеристичну лирику, најсличнију пауер металу“. Углавном су водећи вокали женски оперски вокали, па се овај поджанр назива још и оперским металом. Када је лирика у питању, најчешће се описују фантастични и бајковити призори, инспирисани митолошким причама. Међутим, у пар песама сам приметила чисту критику модерног друштва, на веома класичан начин. У овом малом серијалу радова, биће представљене три песме, два различита бенда и анализа њихових текстова.

Epica – Consign to Oblivion „Спровођење у заборав“:

У првом делу песме се аутори питају како је човечанство дозволило себи толико преимућство да се употпуности упропасти, жмурећи пред толико очигледним проблемима. Већ друга строфа говори о суровој реалности, где људи жмурећки, попут робота, брину само о једној ствари, а то је како ће платити своје рачуне. Аутори потом подсећају да су добре намере увек некако постпониране, те да ће бити прекасно да нам се очи отворе када будемо стајали пред „небеском капијом“. Лирика надаље саветује да се одучимо онога што смо научили, алудирајући на културно научено понашање у преузимању данашњег стила живота, те да слушамо своје срце. Подсећајући да појединац не може да схвати универзум користећи само сопствени ум, аутори на крају строфе додају део о страху од непознатих ствари код људске врсте. Ово је једно велико подсећање на пораст психолошких сметњи у модерно доба, попут анксиозности и депресије, које се играју са нашим урођеним емоцијама страха и туге, те вечито застрашујуће реализације људске безначајности у овом универзуму. Дакле, порука у првом делу је више него јасна: слушајмо срце и мало мање се трудимо да све разумемо, јер нас то доводи само до анксиозности и депресије у овом суровом свету. С обзиром да су депресија и анксиозност озбиљни проблеми данашњице, критика капиталистичког друштва која подсећа на њих је данас више него корисна.

Oblivisci tempta quod didicisti – централне су речи другог дела песме: односе се на горенаведени савет: да људи забораве да покушавају да уче. Ову поруку не разумевам као савет против учења генерално: образовања, самоедукације и читања, већ као савет за добробит сопственог ума – поруку да је боље некада не знати неке ствари, јер превелик обим одређеног знања заиста доводи ум до анксиозног стања. Такође, с обзиром да се данас људи често „едукују“ из погрешних електронских извора, савет да се тај ланац прекине је заиста користан. Наставак се односи на директну критику данашњег друштва: отворимо очи јер заиста нисмо у рају који нам је обећаван од стране нове информатичке револуције. „Како не видиш? Овај стрес ме убија.“ – кључни стих. Стрес је највећи непријатељ данашњег времена и иако је постојао од почетака људске историје, сви светски стручњаци многе болести и непријатности данашњег живота директно дедукују на стрес. Човечанство је ухватило време, али је време ипак оно које нас држи за таоце – време је данас новац: ово драгоцено мало времена које је појединац има за живота, спрам целе историје универзума, појединац у капитализму своди на новац. Време је то које нас убија, док ми грамзиво њега претварамо у папир. Чињеница јесте да се људска животиња током целе историје бори за сопствени опстанак, те да је новац само данашња вредност која означава опстанак. Међутим, у капитализму, више него икада, ова чињеница постаје тужна, јер се људи отуђују и тиме апсолутно занемарују нешто што такође доприноси њиховом биолошком опстанку – социјалне везе.

Последње строфе песме су једна критика плиткости људских емоција данас, као и извештачености капиталистичког света: од нас се захтева да се на послу свима смешкамо и будемо великодушни, док у реалности једни другима „подмећемо ноге“ зарад више позиције и већег друштвеног угледа. Сам крај песме је један савет за повратак „природним законима“ где аутори подсећају на Русоовог племенитог дивљака. Иако је та теорија научно превазиђена, „приближавање природи“ у овој песми има конкретну поруку: мање рада по аутоматизму и отуђења ради новца, а више искреног саосећања, без те компетиције за положај.

Иако је капиталистичка компетиција најсличнија оној биолошкој компетицији за опстанак, морамо подсетити да је суровост капитализма одавно превазишла одређене границе, те да теорије поистовећивања капитализма и фашизма све више добијају на значају у научним круговима. Свака критика модерног друштва, позитивна или негативна, добродошла је, а поготову ако је у склопу фантастичних уметничких дела попут ове песме. У следећем делу ове мини-трилогије, рећи ћемо нешто о самом бенду Epica и обрадити још једну њихову песму кроз призму социологије.

Ауторка: Исидора Пејаков

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *