Кратак коментар о бесмртности турбо-фолка

„Турбо-фолк није мртав, нити ће икада бити!“, реченица је коју би љубитељи већ поменутог музичког жанра могли исписивати на зидовима зграда наших градова, баш онако како су то чинили и чине панкери исписујући punk is not dead, али би ови први то могли да чине са много више слободе, односно сигурности у написано. Чак, вјерујем да ћемо се ускоро наћи у таквој ситуацији да на, већ поменутим зидовима читамо овакву или сличну констатацију, само треба да се створе такви услови у оквиру којих ће турбо-фолк, на неки чудан начин еволуирати у „неки нови панк“.

Иако се и сам, у уводном (научнофантастичном) пасусу, користим појмом „музички жанр“, када говорим о турбо-фолку, сматрам да је то исувише уско одређење овог феномена, јер се овдје не ради само о музичком, него и о много комплекснијем, друштвеном феномену као таквом.

Такође, узећу себи и ту слободу да на појам „турбо-фолк“, који нам је сковао самозвани „свјетски мегацар“ Рамбо Амадеус, гледам као на једaн погрешан термин, који, барем данас, не описује довољно добро оно на шта се она односи (дакле, када ово кажем, онда мислим на сам назив „турбо-фолк“, никако на пјесму већ поменутог аутора, што наводим да не би дошло до забуне код читалаца).

Наиме, турбо-фолк би у некој својој основи, логички посматрајући, требао да представља поджанр народне музике. Данас гледајући на ту појаву, можемо само констатовати то да је турбо-фолк, не надвладао, него и „појео“ народну музику у потпуности. То се никако није могло догодити рок музици, када се појавио нпр. кантри рок, са све Џони Кешом и осталим „одметницима“, који су направили прави „бум“ на америчкој, али и свјетској сцени. Кантри рок је био популаран, али рок је и даље остао изнад те своје варијације. Наша народна музика је блиска данашњем турбо-фолку баш онолико колико му је близак и гаражни рок. Међутим, извор турбо-фолка, донекле, лежи у народној музици. Тражећи пригодне материјале за овај текст, наилазио сам на све и свашта. Неки су сматрали да смо турбо-фолк по први пут могли чути у пјесмама сарајевског Бијелог дугмета.

Групе, која је својевремено проносила звук такозваног „пастирског рока“ широм бивше државе. Ја не бих ишао до седамдесетих, јер сам мишљења да се турбо-фолк родио у деценији која је њима слиједила. Могуће је да ће се и међу читаоцима пронаћи неко ко је чуо турбо-фолк у „Кад би био бијело дугме“ или „Бекрија сам, цијело село виче“,  али ја сматрам да је сам зачетак турбо-фолка везан за појаву „Јужног ветра“, који је баш тим „јужним“ путем, од Турске и Грчке, преко Бугарске дошао и до наших простора, носећи са собом тамошњи народни мелос и све то грубо спајао са овдашњом народном музиком са примјесама „диско звука“, чинећи тако један спој, који би, рекао бих, најпримјереније било назвати псеудонародном музиком.

Док Сакић, Китић, Суљаковић и остатак екипе пјева, из данашње перспективе гледајући, у сваком смислу пристојне текстове, у позадини се може чути и понеки тон који ће слушаоце асоцирати на акорде домаће народне музике. Но, то није био крај. „Јужни ветар“ ће затим бити надвладан од стране „ЗаМ“-а (популарна „Забава милиона“), а потом ће се појавити и данас актуелни „Гранд“. За то исто вријеме развијаће се „жена институција“, у почетку „Цветак зановетак“, а данас, ни мање ни више, него „српска мајка“ – Светлана Ражнатовић, одмиља звана Цеца.

Свака од ових набројаних појава ће на свој начин утицати на развој и популаризацију турбо-фолка на нашем говорном подручју и као што је увијек случај са свим великим звијездама, подстаћи велики број младих људи да крену тим, турбо-фолк путем.

С тим у вези, обратимо пажњу на који начин Ивана Кроња, у свом тексту „Турбо-реактивна фолкестрација“, који је изашао у 13. броју магазина „Квад-арт“ 2001. године, укратко описује „мушко-женске односе и прилике“ унутар турбо-фолк система:

„Мушко-женски стил у турбо-фолку од мушкарца је очекивао да буде опасан, робустан, мужеван. Нешто касније уведен је још један, пратећи модел мушкарца, намењен најмлађој популацији: површног, феминизираног, и обученог по последњој моди.

Доминантни тип мушкарца у турбо-фолку јесте мачо, који вози скупа и брза кола, носи мобилни телефон а по потреби може да потегне и пиштољ.

Носи црна и сива одела, црну кожу или најскупљу спортску гардеробу (иностраних робних марки). Његову основну преокупацију и систем вредности чини новац, на било који начин стечен. Он је криминалац или, чешће, нови српски бизнисмен. Жене служе томе да их он “троши”, или, с друге стране, да се фасцинира до обожавања њиховим “вамп” изгледом. У жени коју изабере за своју сапутницу – највише су на цени фолк-певачице – обожава сопствену снагу и моћ. Млади мушкарац принуђен је да прихвати овакав насилнички образац мушке сексуалности да би у таквом свету потврдио своју мушкост.

Жена у турбо-фолку је пожељни објекат и роба. Она својим изгледом треба да привуче мушкарца, да га узбуди.

Њена привлачност треба да потврди статус мушкарца у чијем је друштву, или, пак, да представља потенцијални статусни симбол у мушкарчевом одсуству, уз помоћ вечерњих хаљина, уске црне гардеробе, одеће познатих модних креатора (светских робних марки), скупе обуће и накита, или пак светлуцавих мини кич-комплета.

Оваквом изгледу се на самом крају миленијума (1999-2000) придодају силиконске груди и ефекти пластичних хируршких интервенција на лицу, као модни хит, у циљу постизања што “савршенијег” изгледа. Изузетно популарне манекенке са певачицама деле медијски простор и стил. Услед сиромаштва и распада моралних норми долази до забрињавајуће проституизације жене у медијима. Ова мода константно се пласира на телевизији, и у недостатку бољег идентификационог обрасца у овим кризним временима следи је запањујуће велики број, пре свега младих, жена, којима телевизија нуди илузију брзо достижне славе и статуса.“

Извор: www.sociologizam.com

Но, запитајмо се – Шта је то турбо-фолк данас?

Турбо-фолк је данас заправо ни мање ни више него поп музика, у правом смислу те ријечи. Мислим да је готово свако од нас, без обзира какве музичке афинитете гаји, био у прилици да чује и види како звуче и изгледају (барем неки) извођачи популарног звука данашњице, што на нашој, што на свјетској сцени и вјерујем да су сви увидјели да су разлике минималне, посебно у визуелном смислу.

Најкраће речено, наш турбо-фолк је пандан свјетском поп звуку.  Према томе, за мене турбо-фолк у музичком смислу и не постоји, него ја на њега гледам искључиво као на једну засебну субкултуру, што он несумњиво и јесте, јер турбо-фолк нису само музичари, извођачи, текстописци, композитори, него су то сви они „пратећи елементи“, који проносе „дух турбо-фолка“, рекламирају тај стил (живота), како то чине нпр. старлете и њима сл.

Он никада није био, нити ће икада бити тако елитистичан као што су то панк, рок, да не говорим о класичној музици. Неријетко смо били у прилици да слушамо како су одређени извођачи „тврђих“ тонова омекшали и „продали се“ снимивши материјале за неке од турбо-фолк издавача и притом бивали аутоматски избачени из тог, „тврђег“, озбиљног друштва. Турбо-фолк то никад није радио својим пуленима, штавише, турбо-фолк ће радо под свој кров да прими све оне који желе да се под њим и нађу. Ово није прича без покрића, јер су многима већ познати неки од музичких умјетника (имена намјерно не наводим) који су напуштали свој, изворни жанр и посвећивали се турбо-фолку као таквом или уносили своје „ноте“ у турбо-фолк, који је и увијек ће бити отворен за све врсте иновација које ће да воде популарности самог извођача, а тим путем и његовог менаџера, издавачких кућа и кога све већ не у том бескрајном ланцу, чији је основни покретач жеља за профитом, што је, ваљда, свима већ јасно.

Из истог разлога се већ више од једне деценије приређују мноштва разноразних емисија чији је главни задатак проналажење мање или више талентованих појединаца, који ће се тим путем наћи испред милионског аудиторијума. Заслијепљени рефлекторима и стицањем евентуалне популарности многи ће се радо упустити у ту, привлачну причу, која умногоме подсјећа на бајку. Бајке су приче са срећним крајем, а једна од њих је и Пепељуга.

Мислим да је она сјајан примјер на који би нас могло асоцирати све оно шта те творнице „талената“ и талената представљају. Развојни пут од припадника неког од нижих, а неријетко и најнижих слојева друштва, до познате личности, којој се велики број људи диви и доживљава као такозвани „селебрити“, нас ни не може подсјећати на нешто друго него на бајку. Међутим, начин на који они долазе до те, рекао бих привидне славе, почива на суровом експлоатисању њих самих. Оно што ја налазим као посебно значајно, јесте то да све те инстант звијезде, постају узори великом броју младих људи и не само младих, него и дјеце, припадника најмлађег узраста. Па ни не чуди што имамо и толику навалу такмичара у нове емисије у којима се траже таленти међу дјецом млађом од 15 година. Дјеца која учествују у таквим емисијама нису ту само да покажу своје гласовне способности, које су свакако упитне, него се они више труде да копирају сценски наступ, па самим тим и изглед својих старијих „колега“ и, на крају крајева, пјевају пјесме које и нису баш прилагођене њиховом узрасту. Дакле, интерпретирају композиције чији им текстови често и нису баш најразумљивији, а ако и јесу, онда је то већ један много већи проблем, који у потпуности искаче из приче о музици и прелази у проблем друштва. А како бисмо другачије и могли објаснити то да једанаестогодишњак отпјева „И тебе сам сит кафано“ или чути „девојка за једно вече, мисли, брига ме…“ из уста једне четрнаестогодишњакиње ?

Из свега до сада наведеног, увиђамо да је турбо-фолк много више од „музике“. То је ударање на „танке жице“, праћено неутаживом жељом за популарношћу оних који у те жице ударају, а надасве уносан бизнис и због тога не треба никога да чуди онакав почетак текста, који се данас, сасвим сигурно, чини нереалним/надреалним, али гледајући на развојни пут једне овакве појаве – ни то не би смјело да нас изненади.

Aутор: Небојша Чандић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *