Концерт хора „Лучинушка“ на Филолошком факултету у Београду

Сала хероја на Филолошком факултету у Београду никада није била тако испуњена као у среду 6. децембра. Велики јубилеј је био посреди, хор „Лучинушка“ је славио 45 година свог постојања и свим љубитељима народних песама словенских народа даровао је један незабораван, скоро двосатни концерт.

Оснивач овог женског хора проф. Андреј Тарасјев обратио се слушаоцима речима: „Хвала вам свима што сте дошли! Ми нисмо хор – ми смо једна велика распевана породица. (…) То треба унети у енциклопедију – хор може бити овакав или онакав, али мора да има љубав.“

Пре 45 година, када је проф. Тарасјев предавао својим студентима књижевност, приметио је како неке студенткиње певуше по ходницима факултета. Онда му је синула једна идеја: можда би могао да их окупи и научи да певају и руске песме. Тако је настао Хор студената Славистике Филолошког факултета, касније назван „Лучинушка“, који је, по речима конферансјеа проф. Браниславе Марковић наступао по селима и градовима широм Србије и Русије, од Влашког Дола, до Москве и тадашњег Лењинграда, и увек је добијао позитивне коментаре пуне подршке и братске љубави.

Велики женски хор, са врло завидним вокалним способностима, био је поређан у сали у чак четири реда. Све учеснице су биле једнако обучене – у дугим црним сукњама, белим кошуљама и црвеним детаљима на грудима. Пратиле су их две гитаре (Јовица Миљковић и Градимир Спасић), три хармонике (Милош Добрић, Мина Ђурић и Бранимир Вулић), а имали су и три диригента (Милка Родић Пајевић, Мирјана Николић и Андреј Тарасјев).

Свака песма је имала неку причу, која је ганула у срце своје слушаоце. Биле су заступљене српске песме (Јечам жела, Ко је срце у те дирно), руске (Лучинушка, Катюша, Вечер на рейде и др.), али и по једна белоруска, украјинска, грузинска, пољска, чешка и словачка песма. Научнице и професорке славујских гласова су се трудиле да не запоставе никог од наше словенске браће. Сулико – грузинску народну песму отпевала је са великом емоцијом Недељка Ложајић. Солистички наступ имала је и проф. Вукосава Ђапа Иветић, која је самостално певала строфе из белоруске народне песме Бярозанька, показавши притом свој чисти и зрели женски вокал, који је дочарао чежњу. Проф. Бранислава Марковић је поменула и пет Рускиња, чланица хора, а нарочито младу докторандкињу Катарину Пекхову, нашаливши се с њом, да је дошла у Београд због науке, „а ми јој желимо да остане и због љубави.“ Катарина је отпевала Солнце низенько – украјинску народну песму, оставивши слушаоце без даха.

Врло леп тренутак је била посвета песама професорима и колегама из хора, који више нису са њима. „Договорили смо се да не тугујемо за њима, већ да се радујемо и сећамо дивних тренутака које су они провели са нама“, била је порука, која је пропраћена громогласним аплаузом.

Концерт су пратиле и кратке брошуре, са историјатом хора и називима песама које изводе. Брошуре је штампала Руска црква у Београду, а хор се сетио и оца Виталија, који је као студент свирао мандолину, пратећи њихове песме.

Било је осмеха, било је и суза. Аплаузи су пљуштали са свих страна. Каћушу је публика певала заједно са хором, а и најтврђа срца је погодила песма Вечер на рейде (Вече у луци) којом су породице испраћале војнике у рат, машући им плавим марамицама. И чланице хора су, одједном, почеле да машу марамицама. Неки историјски моменти су на час оживели и сам призор је био невероватан.

Хор „Лучинушка“ је хор који шири љубав. Реч луч у свим словенским језицима означава бакљу, ватру, светлост. Та ватра је идеја да смо браћа, да смо блиски, да нас веже толико сличности. Та ватра је борба којом смо се бранили од непријатеља и стискали срца да наше највољеније испратимо у рат. Та ватра је наша моћ да певамо и да верујемо у доброту, у бољу будућност. Та ватра је наша борба за породицу, за кућни праг, за живот.

И та ватра је љубав, која оплемењује живот, која покреће свет и без које не би било нас. Ту љубав нам је „Лучинушка“ показала једне дивне вечери. Та љубав нас је оплеменила, оснажила и учврстила нашу веру. И зато хвала овом невероватном женском хору и њиховом оснивачу проф. Тарасјеву, уз жељу да још много, много јубилеја прославимо заједно.

Ауторка: Дајана Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *