Карта за Европу

 СТРАТЕГИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ТАКМИЧЕЊА ЗА ПЕСМУ ЕВРОВИЗИЈЕ

Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је и остала прва и једина социјалистичка земља која је била део Европске радиодифузије што јој је давало право да учествује на такмичењу за Песму Евровизије. Учешће Југославије на овом такмичењу било је изузетно важно, јер је, с једне стране, било битно показати Европи и свету да је Југославија с правом земља несврстаних, отворена и за исток и за запад, док је, с друге стране, појављивање на овом музичком такмичењу представљало одличну рекламу за Југославију као нову послератну европску туристичку дестинацију.1)

Године 1961. Југославија дебитује на шестом по реду такмичењу за Песму Евровизије одржаном у Кану, а само месец дана раније у Љубљани је одржан први национални избор за југословенског представника на европском фестивалу, под покровитељством Југословенске радио-телевизије. Од те 1961. до 1992. године, када је последњи пут бирана песма Југославије за Европу, начини и правила избора нашег представника су се мењали, такмичење с годинама добијало више на значају, па сходно томе и ширило своје димензије. Историјски и организационо, овај национални фестивал поделићемо и сагледати кроз три фазе: почетну (1961–1972), опатијску (1973–1976) и југовизијску (1981–1992).

I период – скроман али вредан

Од самог почетка установљено је правило да селекциона комисија републичких и покрајинских радиотелевизијских центара бира своје представнике који ће се потом такмичити на федералном нивоу. Прве године на избору представника за Песму Евровизије наступају извођачи који заступају само три најразвијенија југословенска центра, РTВ Београд, РТВ Загреб, РТВ Љубљана, али убрзо се тај број повећава. Организатори су се водили познатим системом имплементирања „по кључу“, па је сходно томе наредних година учешће узимало свих осам републичких и покрајинских центара – „од Вардара до Триглава“. Занимљиво је да је члан жирија могао гласати за композицију која заступа његову радио-телевизију, али у овим првим годинама то заиста није било проблематично, јер се, чини се, још увек гласало по савести. Националне изборе карактеришу сталне измене у систему гласања, те се жири од великог броја чланова каткада сужавао на само четири радиотелевизијска центра (Београд, Загреб, Љубљана и Сарајево), да би се касније тај број поново повећавао, укључујући и представнике публике као глас народа2)

Елиминисање осталих чланова жирија, те концентрацију на четири најразвијенија центра у којима је дефакто деловао најстручнији кадар југословенске популарне музике, била је по мом мишљењу добра идеја коју можемо тумачити као потребу да се што рецентније одговори захтевима које је постављала Песма Евровизије. Симптоматично је да је пети национални избор за Песму Евровизије организован по први пут ван радиотелевизијског студија, односно у Радничком дому у Загребу,3) чиме се такмичење полако ширило и приближавало концепту правог фестивала, што се потврђује и наредне године када је избор одржан у Дому синдиката у Београду. Треба истаћи да је већина победничких песама у овом периоду била у духу класичних шлагера или у маниру тада популарних европских поп балада, међутим, с обзиром на то да такмичења нису преношена (чак ни преко радија), не чуди што су и оне победничке песме углавном убрзо бивале, без системске подршке, заборављене. Година 1972. када је такмичење организовано у Сарајеву, заокружује први једанаестогодишњи циклус такмичења за југословенског представника на Песми Евровизије, који се може означити као својеврсне „године лутања“ у концепцијско-организацијском смислу, што је можда и један од главних разлога лоших пласмана југословенских представника у Европи.

Хронолошки приказ првог периода југословенског националног избора за Песму Евровизије

II период – опатијска нада

Наредни период од 1973. до 1976. године јесте опатијски период, где се у оквиру Дана југославенске забавне музике уједно бирао и југословенски представник за Песму Евровизије. Овај потез припајања избора националног представника увелико реномираним опатијским фестивалом, био је сасвим интенционалан, не би ли се тако у Југославији повећало интересовање за Евровизију. На тај начин избор је у оквиру опатијске манифестације бивао све више медијски испраћен, па је уживао и знатнију популарност код југословенске публике. Опатијске године обележила су имена попут Бисере Валентић, Терезе Кесовије, Арсена Дедића, Микија Јевремовића, Габи Новак, Кемала Монтена, Здравка Чолића и многих других. Иако су сусретима на Јадрану присуствовала највећа имена југословенске забавне музичке сцене и управо међу њима бирао представник за Песму Евровизије, ни искуство великих звезда није помогло Југославији да оствари запаженији пласман у Европи. По опатијским пропозицијама, РТВ Београд, Загреб, Љубљана, Сарајево и Скопље имале су право да одаберу по четири композиције које ће послати на такмичење, док су РТВ Подгорица Приштина и Нови Сад могле послати по три песме4) Током избора у Опатији жири је обухватао променљив број чланова који је прво одлучивао које ће се композиције из полуфинала наћи у финалу, а потом гласао за избор побдничке песме.5) Након опатијског периода следи период стагнације од 1977. до 1980. године, будући да је руководство ЈРТ одлучило да се Југославија због лоших пласмана (на неко време) повуче са такмичења за Песму Евровизије.

Хронолошки приказ другог периода југословенског националног избора за Песму Евровизије

III период – од комерцијалног до националистичког спектакла

Повратак Југославије уследио је релативно брзо, након четири године, чиме почиње трећи и последњи, југовизијски период од 1981. до 1992. године, који бисмо могли назвати и „посттитовски предиод“, сходно дешавањима, неизоставним инцидентима и скандалима који су из године у годину расли, исто онако како је буктао и национализам. Фестивал, дакле добија званично име – ЈРТ избор за песму Евровизије, односно Југовизија, те почевши од самог назива, преко великих дворана у којима се одржавао са бројном публиком, водитељским паровима, чувеним „гринрумом“ са сепареима у којима седе извођачи, те са директним укључењима свих центара приликом гласања и директним телевизијским преносом у целој земљи, показује да су осамдесетих година организационе стратегије националног избора у потпуности кореспондирале са евровизијским. У овом периоду је донешен нов систем жирирања који се одржао до краја, а он је подразумевао 24 члана, односно три члана из свих осам радиотелевизијских центара. Сваки члан жирија бодовао је пет композиција бодовима од 1 до 7, а у случају да су две или више композиција на крају такмичења имале исти резултат, представник Југославије на Песми Евровизије био би онај чија је композиција добила већи број максималних бодова.6) Осамдесетих Југославија бележи и највеће успехе у Европи, али и прву и једину победу 1989. године, захваљујући песми Rock me и задарском саставу Рива, који је наредне 1990. године довео Песму Евровизије у Југославију, у Загреб. Услови у земљи су се знатно погоршавали, неколико месеци пре такмичења распао се Савез комуниста Југославије, почеле су дебате о првим вишестраначким изборима, а неслагање РТВ Загреб да такмичење за Песму Евровизије води српска водитељка Дубравка Марковић, само је један од низа инцидената који је обележио овај фестивал.7)

Међутим, све поменуте песме које су осамдесетих година побеђивале на Југовизији, биле су, како одређени аутори истичу, „(..) веселе поп песме са брзим темпом (..)“,8) што се може протумачити као лукав потез прикривања реалног стања ствари у земљи. Но, како је свима било јасно да је распад СФРЈ био известан, политичке (не)прилике одражавале су се и на ову манифестацију, а то се најбоље могло видети у „препуцавању“ приликом гласова, где су последњих година радиотелевизијски центри гласали искључиво за своје представнике. Узимајући у обзир данашњи систем гласања на Евровизији, заиста је упитно због чега је уопште било дозвољено да центри гласају за своје представнике. Према мишљењу одређених аутора „(..) била је то једна од ретких ситуација у којима је Србија имала корист од државног концепта осмишљеног Уставом из 1974. по којем су српске покрајине биле директно представљене у савезним органима. Наиме, и у ЈРТ-у су директно биле представљене РТВ из Приштине и Новог Сада, чиме је српски представник увек добијао „два гласа више“ (..)9)Загребачка радио-телевизија схватила је ову победу као “српску хегемонистичку пљачку”, а само три дана пре одржавања евровизијског такмичења у Риму (4. маја 1991), почео је рат у Хрватској.10) Одржана у Сарајеву, у турболентним политичким условима, ове се године Југовизија организовала последњи пут у пуном југословенском саставу, а већ наредне у окрњеном. У саставу РТВ Београд, Сарајево, Подгорица, Нови Сад и Приштина, у скромним условима (сходно ситуацији у земљи), у просторијама РТВ Београд организована је последња Југовизија 1992. године, чиме је уједно забележено и последње југословенско учешће на такмичењу за Песму Евровизије. Дакле, из свега горе наведеног, закључујемо да је Југовизија осамдесетих и деведесетих година постала право огледало друштвене, односно политичко-економске кризе, а потом и огледало распада велике државе.11)

Хронолошки приказ трећег периода југословенског националног избора за Песму Евровизије

Након рапсада СФРЈ, независне државе, некада „братске“ републике почињу самостално да учествују на такмичењу за Песму Евровизије. Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина дебитују већ 1993, док Македонија то чини 1998. године. Тадашња држава СР Југославија, а касније Србија и Црна Гора, услед периода изолације, санкција, те рата на Косову и Метохији, на европско такмичење враћа се тек 2004. године, а ондашњи национални избор, Беовизија, осим што је конципиран по узору на Југовизију, евидентно је следио и њену поражавајућу судбину.

Аутор: Милош Маринковић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Dean Vuletic, The Socialist Star: Yugoslavia, Cold War, politics and the Eurovision Song Contest, In: Ivan Raykoff and Robert Deam Tobin (Ed), A Song for Europe. Popular Music and Politics in the Eurovision Song Contest, Abingdon, Routledge, 2007, 85.
2. Jugovizija
3. Исто
4. Željko Milović, Muzička istorija: Jugoslovenski festival: Crnogorci u Opatiji
5. Детаљније о систему гласања у: Jugovizija
6. Jugovizija 1990
7. Више о манипулативним потезима на Југовизији видети у: Željko Milović, Zloupotreba evropskog muzičkog takmičenja u političke svrhe
8. Marko Aleksić, Between nostalgia and reality on the European music scene: Combining recognizable elements of pop music of the former Yugoslavia and contemporary music genres in creation of a new identity of successor states, In: Vesna Mikić, Ivana Perković, Tijana Popović-Mlađenović and Mirjana Veselinović-Hofman (Ed), Between nostalgia, utopia, and realities, Belgrade, Department of Musicology, Faculty of Music, 2012, 387.
9. Kako se država raspadala na Jugoviziji
10. Sonja Bikić, Evrovizija: Pesmom do Evrope?, CM: Časopis za upravljanje komuniciranjem, br. 6, Beograd, 2008, 93.
11. Због поклапања датума одржавања Евровизије 1985. године са годишњицом смрти Јосипа Броза Тита, одлучено је да Југославија те године не учествује на европском фестивалу, па сходно томе није одржана ни Југовизија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *