Игра као изазов

О Београдском фестивалу игре

Када је пре шеснаест година храбро закорачила у неизвесност са идејом за нови фестивал чија је тема савремена игра, Аја Јунг, директорка Београдског фестивала игре, није ни слутила да ће ова манифестација постати чудо у региону па и у свету. Многобројна признања њој и Фестивалу потврда су да је храброст и упорност одлика која се тражи и којој су све тешкоће и препреке само логичан пут ка успеху. Савремена игра је пре деценију и по на овим просторима била тек покушај, експеримент коме домаћа јавност и медији нису поклањали много пажње. Могуће зато што је ова врста уметности после свог врхунца, а реч је о „белом“ балету шездестих и седамдесетих година прошлог века, бивала помало заборављена, скрајнута, запуштена. Могуће и зато што уметност балета, а поготову модерне игре није била на бољи начин презентована па је самим тим остала и несхваћена.

Тек, слаби покушаји да се она оживи и представи у новом руху, налазили су следбенике само у верним поклоницима савршеног покрета и елеганцији фигура које су осмишљавле познату причу на нов начин или пак апстрактан вид осећајности и дубоке промишљености живота и света око нас.

Izvor: belgradefilmfestival.com; Naslovna: Eastman, Fractus V

Тај први фестивал одржан већ давне 2004. године угостио је седам компанија из региона али и из Русије, Италије, Израела и Грчке. Представе и играчки ансамбли, са некад изузетно захтевним и обимним сценографијама и расветом, изненадили су и засенили публику која је и дошла на фестивал у ишчекивању нечег свежег, необичног и мало виђеног на овим просторима. Управо тако – то што су очекивали, то се и догодило. Могуће да је неке у први мах новитет и свежина ових сценских догађаја заиста оставила у недоумици и забуни, јер је све одударало од већ виђеног, али је управо тај дах новог и савременог пробудио знатижељу и потребу за следећим изненађењима.

И њих је било. Из године у годину на београдским сценама представљали су се нови играчи, нове трупе и компаније из целог света. Неке представе одузимале су дах. Неке чак изазивале буру смеха и радости. Понеке, дубоку замишљеност над светом у коме живимо и нашим судбинама. Оцене фестивала који је пропратила и страна штампа и медији биле су позивница и за најтраженије трупе и кореографе света да се појаве у главном граду Србије и представе своје најновије продукције. Више пута то су биле и светске премијере. У једном момeнту, јавност је схватила да је током тих дана раног пролећа у Београду боравио цео свет.

Понајвише су Фестивал посећивали млади, заинтересовани за нове трендове у свету који им до тада још увек нису били лако доступни. Они који су се професионално усмерили ка игри имали су чак и могућност да се, на многобројним мастер цласс-овима који су се одржавали током протеклих петнаестак година, упознају са знаменитим ауторима и играчима, као и новим играчким техникама и кореографијама. Склапала су се познанства, договарала сарадња и размењивале идеје. Фестивал је постигао свој циљ.

Ове године, у свом пуном сјају, Фестивал игре по шеснаести пут представља програм дешавања у Београду, Новом Саду и Вршцу. Шесанест компанија за 16. фестивал, и 21 дан уживања у новим продукцијама, најбољим извођачима и изазовима које пружа савремена игра.

Aуторка: Вера Арсеновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *