АПОСТОЛ НОВООДМЕТНИШТВА

-Блуз поезија нашег поднебља-

Колико вам је познато дјело музичара који се представља досјетљивим псеудонимом Невјерни Томо, управо сте толико закорачили у свијет Нових одметника у којем је он један од „апостола“ који шире ријеч овог, не само музичког покрета.

Нови одметници се јављају, рекли бисмо, као својеврсни одговор на америчке „одметнике“ (оutlaws), који су током седамдесетих и осамдесетих „жарили“ америчком сценом. Предводници тог таласа су Џони Кеш, Вили Нелсон, Дејвид Алан Ко и њима слични извођачи блуз, фолк и кантри музике. За разлику од класичних одметника, чије су пјесме, попут оних Џонија Кеша, засноване на питкој рими (но, не може им се порећи ни јачина порука које су њоме одашиљали, нити у потпуности заслужена популарност), ови нешто новији много више пажње поклањају квалитету самих текстова, те неријетко посежу за провјереним поетским рјешењима компонујући музику за пјесме које потписују нека од највећих књижевних имена наших простора. Музика је, неспорно, оно што им је примарно, али чланови овог покрета су усмјерени и ка брисању невидљивих границаподијељености у нашем регионупосредством културног уздизања, спајајући људе једнаког сензибилитета.

Невјерни Томо је тек једна грана на новоодметничком дрвету, које своју крошњу континуирано шири новим, а могло би се рећи и све бољим издањима. Са своја два албума („Поглед с другог бријега“ и „Котешки блуз“) те једним сингл издањем („Судетин блуз“), Томо (правог имена – Томислав Зорић) се етаблирао и као соло извођач, мада је он и стални, дугогодишњи члан дугоселског „Оловног плеса“, а неријетко се удружује са другим „одметницима“, па заједно раде на стварању нових албума. Такав случај је сарадња са једном од централних фигура читаве новоодметничке приче, Робертом Водановићем (Чопор), на његовом албуму „Прогнано племе“.a0919687280_16

Колико овај меланхолични шансоњер влада стварањем акустичног блуз звука, он показује и у својим инструменталима, којима су његови албуми итекако богати. На крају крајева, њега ћемо и посматрати као некога ко ствара искључиво звук, настојећи да на најбољи могући начин укомпонује стихове Густава Крклеца, Мирослава Антића, Ђуре Судете и Франа Галовића, али и наших савременика, какав је, на примјер, Милош Зубац.

То што Невјерни Томо не пише текстове за нумере које изводи му није ни најмањи минус, ако имамо у виду о каквом се подвигу ради пронаћи одговарајуће пјесме у српскохрватској књижевности које текстуално „миришу“ на блуз какав он ствара, а уз то их интерпретирати тако увјерљиво као да их он сам, доиста, и јесте написао. Начин његове интерпретације тих стихова се огледа у сигурном, мирном, уједначеном гласу, који због боје и усклађености са музиком, тешко може прећи у досаду, монотонију, стално се држећи на пола пута између пјевања и рецитације. Његова зрелост у том сегменту се увиђа и када слушамо Крклечеву „Безименој“ у којој он не упада у замку ранијег Јусићевог извођења ове композиције (на албуму: „Ностромо“ из 1978. године), него је износи у своме, већ уходаном ритму.

Након преслушаних свих његових пјесама (више пута), јавља се осјећај да је Зорић одболовао боли Судетине душе, путовао заједно с Крклецом, „з другог брега“ Франа Галовића гледао на свијет, а са Антићем ширио „једра“ и „подметнуо под сваки кров помало свога срца“.

Све те пјесме, о којима говоримо, пјесме су таме, мрака, јер се Невјерни Томо, водећи се понајвише, рано преминулимСудетом, стално обријева у сутонима, вечерима, па и ноћима за које ће нам одшапутати „Успаванку“ Мике Антића. Невјерног Тому, ипак, поред све те таме и сутона умирућих дана, нећемо чути како „потписује предају“, него се редовно настоји изборити са свим недаћама које му пријете смирујући своју душу, као у Судетиној, богожудној, „Ноћас је моја душа“ и потпуно спреман чекати на своје посљедње вече (у „Ја идем својом стазом“, истог аутора). Неки би рекли и да је уз сав тај блуз, Невјерни Томо скренуо и у, блузу „братске“,госпел варијанте, јер су му стихови прожети и снажним религиозним надахнућем, којега код Судете налазимо и више него ли код осталих аутора који Томи вјерно служе.

Слушајући Невјерног Тому увиђамо колико су блиске поезија и музика. Све границе међу њима нам се чинетако ништавне или нам само овај блузер сутона у сталној потрази за „буктињом сунца, које избија иза бријега“ („Љубав“, аутор: Судета) пружа такав осјећај. Ако би поезија и музика биле сестре, онда би им Невјерни Томо морао бити некакав рођак. Можда и један од многобројне, драге браће којима оне суфлирају како их на најбољи начин спојити, на радост свих ушију.

-Напомене, обавјештења, препоруке-

Ко је ко? 

Роберто Водановић „Чопор“, задарски вук вриједан чопора, који је својом издавачком кућом „Брлог рекордс“ објединио Нове одметнике, пласирајући њихова рана издања јавности (махом бесплатно).

„Оловни плес“, дугоселска, новоодметничка, блуз-рок групација, у којој уз Тому, слушамо и Вјерана, Бојана и Стипу. СтипеПериша се, као и Томо, при одмору од „оловног плеса“ публици представља псеудонимом „Мор Кром Кински III“(иза којег је већ више од десет албума).
Препоручљиво слушање најсвјежијег албума „Оловног Плеса“ – „Нулти дан“.

Милош Зубац, књижевник, кантаутор и музичар из Новог Сада. Вођа још једне новоодметничке„попрокфолкблузкантри“ атракције знане као „Пркос друмски“. Милош, заједно са Невјерним Томом, управо припрема нови албум „Мале песме за Драгану“, за који се прије неколико дана појавила и нумера која исти најављује „Знам да ми те нема“.

Гдје је што?

Дуго село, упркос имену,уопште није село. То је град у Загребачкој жупанији.

Котези су насеље у саставу града Вргорца. Стециште Нових одметника. Мјесто гдје се, августа мјесеца, традиционално одржава меморијални „Блуз фест“ у име Ивице Станковића, прерано преминулог пријатеља свих Нових одметника. „Оловни плес“ издаје албум „Живог сина твога“, а Невјерни Томо „Котешки блуз“ и посвећују их Станковићу.

Препоруке

Препоручљиво и гледање кратког, петнаестоминутног документарног филма „Music is a universallanguage“ редитеља Милоша Дробњаковића из 2014. године.

Препоручљиво и слушање осталих Нових одметника, који у овом тексту нису споменути, а слушања су вриједни.

Аутор: Небојша Чандић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *