Као да цвијеће умије да плеше

„The Books of knjige“, црногорски је четверац, који је на просторима бивше нам, заједничке државе препознат као квалитетан носилац духа „монтипајтонштовине“. Тако смо били у прилици гледати њихове скечеве у „Емисији која иде на телевизију понедјељком око 9  увече“, али много дуже слушати их у радио емисијама, које се већ годинама емитују на црногорским станицима. Баш у оквиру тих емисија, један од „буксоваца“ с времена на вријеме слушаоце обрадује својим стиховима, које су многи окарактерисали као антипоезију. Но, и антипоезија је поезија. Једна од тих (анти)поетских успјешница нашла се и на њиховом једином музичком албуму.

Издање из, сад већ давне, 2000. године, које носи назив „Моја домовина“, међ’ својим „корицама“ крије и пјесму бајковитог назива – „Као да цвијеће умије да плеше“. Бајковито, јер нас то несумњиво подсјећа на причу једног од најпознатијих бајкописаца свих времена, Ханс Кристијана Андерсена. У питању је дјело „Цвијеће мале Иде“:

„– Умрло је моје јадно цвијеће! – узвикнула је мала Ида. – Синоћ је било тако лијепо, а сада су му све латице увеле!  Зашто ми је цвијеће увело? – питала је студента који је сједио на дивану.
Вољела је Ида тог студента јер је знао лијепо да прича и да изрезује занимљиве слике – и срца с малим дамама што плешу, и цвијеће, и велике дворце на којима се врата отварају. Био је то младић који је умио да је забави.
– Зашто ми је данас цвијеће тако јадно и тужно? – поново га је питала
Ида и показала свој сасвим увели букетић цвијећа.
– А знаш ли ти зашто ти је такво цвијеће? – одговорио јој је студент. – Оно је синоћ било на плесу, и зато су му цвјетови оборили главе.
– Их, као да цвијеће умије да плеше?! – дочекала је мала Ида.“

Ова двојезична пјесма, као и велика већина (анти)поезије коју код „буксоваца“ можемо чути, дјело је Веселина Гајовића, у народу познатијег као Гајо, коме у рефрену гласовну помоћ пружа фронтмен цетињске групе „Перпер“, Никола Радуновић.

Послушајмо пјесму о „прелијепој жени од стотину кила“, уским панталонама, непокретном старцу и покушајмо докучити зашто су Енглези, некад, баш настрани људи.

„Не погани руке
не расплети косу
сви се тргну
када метак падне
жалосно би било
да су у тобоцу
сва чекања свијета
и све наше наде“

Музичка препорука: Небојша Чандић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *