Zaspanka za vojnike

U susret obeležavanju stogodišnjice primirja u Prvom svetskom ratu, pred javnost je osvanulo filmsko ostvarenje Predraga Antonijevića pod nazivom Zaspanka za vojnike. Kao jedno od retkih dela čiji je tematski plan upravljen prema nacionalnoj istoriji, jednom nemerljivo bogatom kolopletu velikih sudbina malih ljudi pod nazivom Veliki rat, Zaspanka za vojnike ne predstavlja isključivo novinu na idejnom polju domaće kinematografije već i jezgrovit lirski pokret koji za cilj ima uobručiti vrlo praskovit vremenski trenutak u intimno ruho igranog filma.

Nimalo jednostavan za razlučiti, film iznalazi svoju potporu u dvema oprečnim ravnima: jednoj posve opipljivoj i dokumentovanoj – istoriji, i u drugoj, imanetno protkanoj – umetnosti. Upravo to je odlika i glavnog tematsko-idejnog izvora koji je poslužio kao motivski oslonac Antonijeviću. Reč je o Srpskoj triologiji Stevana Jakovljevića, delu koje je predugo bilo zapostavljeno i sasvim nepravedno otklonjeno sa književno-umetničkog obzorja. Nakon 83 godine od objavljivanja prvog dela triologije pod nazivom Devetstočetrnaesta, domaća publika se suočava sa prvim (i necelovitim) pokušajem ekranizacije ovog dela. U tome je Antonijević imao pred sobom vrlo težak zadatak: nastaviti nimalo jednostavnu Jakovljevićevu nit protkanu vrsnom akribijom koja je umela lucidno rastočiti književni postupak uobličavanja likova od pukog dokumentovanja. Međutim, imajući potpunu umetničku slobodu i ograđivanjem da su korišćeni samo motivi Srpske triologije, Antonijević je neretko odskakivao od same knjige i na taj način davao inokosne crte svome delu što može poslužiti kao dovoljan uslov za promatranje ovog dela kroz dve, suštinski podvojene, vizure: filma kao ekranizacije knjige i kao samosvojne celine.

Zaspanka za vojnike

Tokom celokupnog trajanja Zaspanka prebiva u atmosferi osobenoj za rat – to je nadvisujuće sivilo koje prekriva svaki pedalj zemlje. Čulnu percepciju dakako razdražuju tonovi koji neprestano mile po sceni, čime potpuno obujmljuju gledaoca u jedan, za današnjicu neobičan, svet. Ratni bubnjevi, setna violina i suptilna frula neizmerno obogaćuju gotovo svaki minut. Saradnja sa Aleksandrom Kovač je u tom pogledu opravdano delotvorna: prizori pokatkad bivaju više osvešćeni muzikom negoli vizuelnim sačiniocima. No, cela priča ne bi odavala tako snažan utisak da nisu odabrani odgovarajući glumci; namesto činjenice da je svaki glumac navukao obličje (polu)fiktivnog lika, cela postava odaje utisak kao da su likovi zapravo izatkani od stvarnih ljudi. Stoga, ne bi vredelo poimenice nabrajati uspeh koji je postigao svako od njih: Milutin ‘Uča’ nam verno oslikava brigu već prekaljenog ratnika prema novopridošlim pojedincima isto kao što Jankulj ume da istinski prikaže komične osobenosti rata. Međutim, uprkos istančanim nagoveštajima njihovog sklopa ličnosti, likovi ostaju bledi, bez onog razlivenog kolorita na platnu njihovog Sopstva. Ono što onemogućava dalje poniranje u slojevitost tih duša, bilo kakvu dubinsku spoznaju ratnih dana i karakterizaciju dešavanja iza linija fronta jeste pregusta fragmentarnost. Motivi su, kao što je već napomenuto, gotovo svi pozajmljeni iz Jakovljeviće knjige: što je za Srpski triologiju predstavljalo bogatstvo, ovde je preslikano u krupnu manjkavost. Namesto jezgrovitosti osećaja, gledalac isuviše brzo kroji sliku da bi je valjano mogao sagledati – kao što je s početka nedovoljno posvećeno pažnji nosiocu radnje, Stevanu, prilikom rastanka od zavičaja, tako i na kraju sama sudbina baterije ostaje nerazjašnjena, što izuzima onu jasnu liniju nužnu da bi se zaokruglio osećaj; na taj način, film u trajanju od puna dva sata prema subjektivnom doživljaju biva znatno kraći. Upravo ta letimičnost ostavlja gledaoca pomalo zbunjenim po svršetku filma: zasenjenost novootkrivenim motivima biva umrtvljena nedovoljno razjašnjenom uzročno-posledičnom vezom.

Zaspanka za vojnike

Posmatrajući film kroz prizmu knjige, može se reći da ona predstavlja tek vrh glečera suštastvenosti Srpske triologije: strah od sutrašnjice, dezerterstvo, nečovečni odnosi oficira prema vojnicima, otcepljenje od dragih osoba, nesnađenost u ambisu strave, tek su nekoliki odrazi čovečijih treptaja u ratu. No, sama ograničenost trajanja filma je isuviše jasan razlog za krutu liniju vaskolike sadržine; kao namah povučena prava, ona preseca i otima tek obris jedne postojanosti. Ni likovi knjige nisu pošteđeni navedene šturosti; imajući u vidu ličnost Stevana Jakovljevića koja se vispreno snalazila u ratnim vihorima, filmski Stevan deluje suvonjavo i preplašeno; potporučnik Aleksandar prenaglašeno i dečački lako govori o ženama; major iz filma pokušao je objediniti mnogobrojne oficire ogrezle u sopstvenoj strogosti te naliči na kakvog neurastenika.

Imajući u vidu trenutak u kojem se pojavljuje, Zaspanka za vojnike predstavlja zaista lep način da podseti na pokolenja koja su žrtvovala svoje bivstvo zarad Slobode; kao omaž stradalnicima i vojevaocima pobede, film jeste neporeciv dragulj u trenutku kada se sve manje pažnje usmerava ka sopstvenoj prošlosti i tradiciji. Da li će istoimena serija, koja je u najavi, smislotvorno obogatiti paletu događaja i ljudi i time pružiti jedno novo iskustvo? Jedno je izvesno: kapitalno delo Stevana Jakovljevića Srpska trilogija  predstavlja izuzetno, no zabačeno pod veo (planiranog) zaborava, delo koje neće ostaviti ravnodušnim svog čitaoca već će pružiti i ceo spektar, katkad duboko tragičnih, katkad inadžijski radosnih, dešavanja kadrih da prikažu duhovnu veličinu tada najprostijeg čoveka na jedan posve pitak i zanimljiv način. U časima kada ljubav prema Otadžbini sinhrono nestaje sa poštovanjem prema drugoj osobi, možemo li išta više učiniti?

Autor: Dragan Božinović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *