Запис о Љубиши

Овај текст, како год написан, тако сувишан и сув, већ од саме идеје да буде начињен, а непотпун каквим год ријечима га исткао, примиче се набујалој ријеци непотребног и израста у један од оних „глупих и неискрених некролога“ на које су, по Андрићу, осуђени велики људи. Ћутао бих радо, само кад ме за рукав не би вукло једно дијете, жељно каквог било растанка са човјеком из филма, ког никад лицем у лице није ни срело, а као да му је у сретни вакат у шаке сипало којекаквих бомбона и с њим под истим кровом годинама одламало и жвакало комаде истог хљеба.

Данас и од данас, српска, ако хоћете и југословенска, кинематографија, култура, земља сузних очију погледа на своју блиставу прошлост, тако окрутну садашњост – болну стварност данашњег дана, првог без Љубише – и неизвјесну будућност, јер остаје без великог сина, ученика и учитеља, без изворишта и увира. Отишао је онај лик, свакад жив, никако блијед при сваком присјећању на њега, што је тако личио на наше недодирљиве заштитнике, на јунаке који у нека доба, обично без ријечи, задовољни и испуњени, одлазе да по другим свијетовима чине подвиге што су нам свима на понос и радост, овог пута и на сузу.

Љубишин претходник на путу ка тамо гдје се не рачунају године, Томо Курузовић, обогатио ми је дјетињство једним од првих суза због књижевног дјела, надошлих у дјетињим очима, рецитујући „Недовршену причу“ Ћопићеву, а данас, опет у блиској вези са Ћопићем, на сузе, које не премашују без борења очни капак, нити се лако поткрадају низ неравнине блиједог образа, одлучно нагони и одлазак онога ко је играо Николетину, ведрог борца при мукама ратним.

Није потребно, премда је прилика, наводити силне улоге Љубишине, међу толикима и ону у „Валтеру“, остварења више обожаваног у Кини, него код нас, као што су и партизанске борбе у овоме вијеку више цијењене изван граница бивше државе, чак и у земљама гдје на карти слабо ко умије показати Босну, некмоли Сутјеску, Неретву, Игман… најпослије – Козару.

Случајност је хтјела да ових дана прелиставам Куленовићеву „Стојанку мајку Кнежопољку“, чије стихове гдјекад несвјесно шапућем, крочећи улицом, поему о страдању и препороду синова Домовине у добу њених највећих искушења, потресне стихове о размеђу живота и смрти, смрти и васкрсења, и танкој и светој граници између њих, јер је баш Љубиша, играјући партизана Митра, у филму снимљеном према сценарију пјесника нашег, Скендера, аутора највеће поеме о мајци, лежао, савладан метком и судбином, пред ногама свога родитеља (Драгомир Фелба) што над губитком, својим и крајишким, искрено набраја… Козара је ’42, иако није саливена у бронзи, постала споменик пркосу незнатних, мати свачије туге и отпора, сестра свих трагедија босанских, словенских, овоземаљских, на немјерљивој висини, упоређена са толиким узвисинама Планете, куд једино вјетрови једни другима сијеку путање и шапућу и вичу у несмиреном бијесу велико име што им је синоћ летење омело.

Ријетко се деси да се загледам у нечије очи, но има очију, загубљених звијезда, спалих са Прометејеве стабљике, што својим малим ватрицама, које прије да су ометак логорске ватре или новорођенче два почађала камена, саме ишту да зажаре зјенице што у њих погледају, немоћне као суво растиње пред нараслим пожаром. Насмијане очи Глумца биле су, наравно, цјелина с његовим тијелом, али, кад би се посматрале исјечене из његова лика, одвојене и саме, усред празнине бесконачне васионе, изгледале би као једини путокази поред цесте скољене тамом, а истовремено и као остављене, невине душе, као праведници – из библијских времена или оних окрутнијих, данашњих и овдашњих – праведници што не налазе више начина, ни моћи да се против неистине боре и част безгрешних трудбеника бране, као сваки доброчинитељ и херој, па и стијена нашег, уз Ћопића тако богатог дјетињства – Николетина Бурсаћ, тај Прометеј и Херкул наших живота прије него смо чули за ова имена, плећате носиоце античког мита.

Одлазе у колони, један за другим, и Љубиша с њима, они што, рекло би се, јако желе да виде како је без њих, да провјере хоћемо ли их се сјећати и хоће ли живјети њихово дјело. Замјерам им што тако брзо иду, остављајући нас без топлог длана што одбија оштре стријеле од нашег лица, уз то њихова немоћ и бројке љета живота свједоче, не лажући нас ни најмање, како смо далеко од дјетињства које није ништа без јунака које прихвата и уздиже маштовитост младе главе, а још даље од вриједности на којима једно друштво, истинским умјетницима прожето и увезано, треба да почива. Они су, можда, она, наизглед обична, шева већ споменутог Скендера Куленовића што „над колоном пјева домовину“ и представља наду и бујност живота, његову истинитост (уз то и вјечиту недореченост), „грумен цвркута“, распјеваност што ће послије невољȃ убрзо израсти и трајати као љепота, као савршенство у виду панораме мученика, погружених искушеника који, сваки, у виду једне пузле, заузима своје мјесто под небом, састављајући слагалицу колективног културног постигнућа…

Као што се мучих како започети (и да ли започети), питам се и како завршити. Борећи се да ово не остане недовршена прича, не она из дјетињства, обојена плачним Томиним гласом са телевизије, дописујем при дну хартије неколико стихова Давичове поеме, јер ја посигурно могу и погријешити, недостојно завршив запис о „громади“, док великан попут лика Оскаровог не спада у оне који машају.

...Тад га угледах: небом
и земљом су он
и хероји
прошли уз трзај брзи
ко звезде у августу.

Аутор: Миљан Кујача

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *