Vera u bilo koga ne želi znati za istinu

Od reditelja filma Zimski san (Winter sleep) Nurija Bilge Džejlana, dobitnika „Zlatne palme” (2014), ove godine možemo da pogledamo još jedno veliko ostvarenje pod naslovom Drvo divlje kruške (Wild pear tree).

Sinan je mladi momak koji se vraća u mali rodni grad u Turskoj. Njegovi studentski dani nisu bili laki, ali Sinanu ipak više smeta mala sredina i ograničena razmišljanja. Ipak, to nije jedini problem koji ovaj mladi momak ima. Primoran da se vrati u roditeljsku kuću, Sinan mora da se ponovo suoči sa kockarskim problemima svoga oca Idrisa. Očev porok uskratio je porodici dom, osnovne životne potrebštine, ali, pre svega, dostojanstvo. Ovaj film već od samog početka nudi dvostruku sliku. Gledaocu je teško da se opredeli da li očevi gresi mogu prouzrokovati njegovo apsolutno potiskivanje iz porodice, jer ovaj čovek je jednom imao velike planove za svoju budućnost. Reditelj vešto transformiše sudbine ljudi u pitanja o nevinosti. Kroz duge dijaloge (koji bi trebalo da se svima nama dešavaju), likovi se bore sa egzistencijalnim pitanjima: za ili protiv religije, da li naša nekadašnja opredeljenja moraju uticati na naš sadašnji život, šta je realnost i koliko sudbina utiče na nju… U argumentovanim razgovorima za ili protiv, scenario drži pažnju svakome ko iole smatra (ili želi da smatra) sebe kao zaslužnog za svoj život. Mladi Sinan želi da bude pisac. Pored teškoća objavljivanja knjige, dolazi do sukoba mišljenja kada je reč o pisanju. Dok je piscu dat talenat ili ono što zovemo „nadahnuće koju donose muze”, drugi pak mogu reč smatrati manje vrednom, a dela kao jedino što se vrednuje. Ipak, da li su dela dovoljna ako iza njih ne stoji čvrsta reč? Sa druge strane, da li reč garantuje da ćemo opstati? Kroz neverovatno detaljnu prizmu likova i izbora reči reditelj gradi sliku sveta koja nas okružuje, kako u metropolama, tako i u selima. Omalovažavanje može biti obostrano – neko ko je video svet može ponuditi bolju sliku života; neko ko se nije pomerio iz svog doma može pomoći da se održi red ili, u ovom slučaju, tradicionalne vrednosti.

Takođe, vredi naglasiti rediteljsku moć da prirodu iskoristi kao metaforičko i simboličko razrešavanje scene. Čovek koji je navikao na gradsku vrevu, vraća se silom prilika u mesto okruženo putevima koji se hodanjem teško savladavaju, ali ipak on bira hod i posmatranje prirodnih pojava kao beg. To nije beg od surove stvarnosti, jer kao pisac modernog doba, Sinan oseća svaku česticu, reč, pokret oko sebe. To je beg od neprihvatanja tuđeg mišljenja, od iracionalnih životnih poteza. Ovakav način razmišljanja reditelj predstavlja ponovo udvajanjem, ali ovaj put scena: uvek postoje dva ishoda i uvek su između života i smrti. Kao što je navedeno, Sinanov otac, Idris, svoje poroke reflektuje na celu porodicu. Ipak, ono što je govorio dok je bio mlad, nikada nije zaboravljeno. Sinanova majka se nakon dugo godina seća reči „koje su umele da zaustave vreme i promene tok svesti”. Na kraju, Idris će ostati lik sa najviše pozitivne energije i jedini koji je verovao u svoga sina.

Iako traje puna tri sata, nijedna scena u ovom filmu nije suvišna. Svaki razgovor i gest nose duboko značenje, koje dugo nakon kraja filma ostaju urezane u sećanju. U predivnim slikama turskih gradskih i seoskih predela, ovo ostvarenje nosi jedno novo značenje – dobili smo film koji se čita poput slikovnice sa nezaboravnim moralnim poukama i pitanjima na koje nismo sigurni da li će iko ikada dati odgovor, ali će podstaći egzistencijalni razgovor.

Autorka: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *