Uspomene nad Karolinom

Progres. Varošica na južnim obroncima zelenih polja i zlatnih njiva Južne Karoline u koju put može da vas navede iz nekoliko razloga. Jedan od tih razloga znaju oni mladi i ambiciozni ljudi koji u ovaj gradić, kao i svaku drugu promenu, zakorače u potrazi za onom večito teško dokučivom životnom srećom ili ipak u želji za nekim drugačijim načinom života. Tako evo, na primer, mladu plavokosu devojku po imenu Šeri Belouz već nekoliko nedelja, koliko ima od kako se preselila na ovaj deo istočne obale, možete primetiti kako, svojim jutarnjim trčanjem sa psom Mongom, uporno pokušava da se uklopi u životnu rutinu meštana. Svesna da jedino tako može postati omiljena nastavnica engleskog u lokalnoj školi od jeseni, ali i vrlo dobro svesna da trčanjem u zategnutim helankama i te kako može postati fantazija mnogih neženja u Progresu. Za razliku od ove mlade devojke, nekim drugima se upravo ta svakodnevna rutina čini toliko monotonom i dosadnom da će uraditi sve samo da se napokon izvuku iz nje. Jedna od njih je definitivno i ozloglašena zavodnica Fejt Lavel, koja ima običaj da svakodnevnoj monotonoj rutini u njenom rodnom kraju uvek i obavezno doda epitet „smrtno dosadna”. Ona se, eto, iz nekog drugog, samo njoj poznatog, razloga iznova vraća u ovu varošicu.

Mada ukoliko razlog vašeg dolaska u Progres bude samo ona usputna popodnevna kafa koju pijete dok planirate svoje putešestvije nešto severnije ili jednostavno samo trenutna odluka da pazarite usputne namirnice u onoj Hansonovoj radnji, koja već skoro dve decenije stoji na samome ćošku glavne ulice Market, ta blaga ulična užurbanost druželjubivih meštana i njihova ponositost mirnoćom svog grada odaće vam neku drugu, verovatno prijatnu i zanimljivu, sliku Progresa. Onu sliku na kojoj zemljoradnici ustaju sa prvim petlovima i do samog zalaska sunca vredno obrađuju svu tu bogatu južnjačku zemlju na periferiji grada. Pa tako dok se još uvek približavate naseljenom delu Progresa i prolazite zeleno prostranstvo vrlo lako možete uočiti čoveka u radnom odelu, koji se odaziva na ime Pajni Kob i koji već nekoliko godina svoj radni dan započinje otvaranjem nove kutije marlbora. Zasigurno možete primetiti i Pajnijevu diku i ponos što ostavlja, po njemu nezanemarljivi, trag svojim pomoćnim nadziranjem nad Bo Rivzom, za koga mnogi tvrde da je najbogatije i najveće imanje u okrugu. Zna Pajni vrlo dobro svaku njivu i svaku ulicu Progresa, toliko dobro da zna da meštani i dalje pričaju kako su njegove gazde Lavelovi okačili još jednu ljigu na svoje porodično ime, gde je, pored još uvek nezaboravljene smrti jednog člana, ljubavne afere svog oca i novog propalog braka svoje rođene sestre, njegov mladi gazda Kinkejd Lavel uveo organsku proizvodnju pamuka, uništavajući dve stotine godina staru porodičnu tradiciju. Ako su vas ta zlatna polja dovoljno dugo fascinirala možete vrlo lako ćete uočiti i jednu do dve teške psovke koje Pajni promrmlja svaki put kada razmišlja o tim gradskim tračevima.

Međutim, ukoliko se ipak odlučite da posle one usputne kupovine i popodnevne kafe malo dublje zađete u glavnu ulicu gradića, shvatićete zašto je zovu centrom dešavanja. Jedna do druge načičkane su farbara, cvećara, pekara, frizerski salon, nekoliko advokatskih kancelarija i svih onih drugih kancelarija bez kojih ne bi bilo u redu da jedan takav grad funkcioniše. Budite uvereni da se većina vlasnika tih objekata zasigurno skućila u onim velelepnim vilama sa bujnim vrtovima i podzemnim prskalicama na zapadnoj obali Progresa, tačno tamo iza svih onih dubokih voda koje okružiju varošicu i širokih polja na kojima rade ljudi poput Pajnija. Vlasnik veterinarske ordinacije, koja je smeštena negde na sredini ulice Market, Vejd Muni se definitivno kao dete igrao u velikom dvorištu jedne od tih bogatih kuća. Iako vam meštani danas mogu reći da je prvoklasan veterinar i da je stan iznad svoje ordinacije kupio isključivo zahvaljujući svom mukotrpnim radom, nikako neće zaboraviti da vam kažu i da je on dete istog onog direktora najjače banke u okrugu Džej Ara Munija ili će vam veoma mudro nagovestiti kako je svoju visinu i lepotu nasledio od majke Buts Muni, koja je dugo godina nosila titulu mis Džordžtauna.

Ako pak naletite na nekog dokonog meštanina koji na usputno tračarenje gleda kao na nezaobilaznu rutinu koja ide uz svakodnevnu kupovinu kućnih potrepština, verovatno će vam ispričati i priču o Dvajtu Frejzijeru, još jednom dečaku imućnog porekla. Gotovo zasigurno će je započeti onom klasičnom pričom o debeljuškastom, niskom klincu šeprtlji koga su svi zvali štreberko i kome je mama večito pakovala čokoladne kolačiće i čips za užinu i koji se iznenada i neočekivano pred kraj osnovne škole uozbiljio, smršao, postao sportista i oženio se sa kraljicom mature i ćerkom najuticajnijeg lokalnog advokata nekretnina. Vaš sagovornik nikako neće propustiti da onako dramaturški doda kako je isti taj čovek danas prvi građanin Progresa i da ponosno sedi u gradonačelnikovom kabinetu, dok uredno vodi očevu građevinsku firmu i očekuje drugo dete sa istom onom kraljicom mature. Možda na kraju, eventualno i onako manje bitno, nagovesti i da je isti taj Dvajt ostao veran najbolji drugar Vejda Munija i Kinkejda Kejda Lavela skoro dve decenije, kao i da je sa svojom firmom renovirao mnoge stare i sagradio isto toliko novih objekata u njihovoj varošici.

I dok plavuša u utegnutim helankama sa psom ulazi u veterinarsku ordinaciju Vejda Munija, a druga u mnogo elegantnijoj odevnoj kombinaciji sa zadovoljnim osmehom na licu i bez psa izlazi iz nje, meštatnin na koga ste naleteli, poznavajući vrlo dobro profile ljudi sa kojima priča i načine na koje se sve može zagolicati mašta, zasigurno će reći kako je gospođica Fejt, ako se izuzme ta brendirana garderoba na njoj, živa prilika kako bi mala Houp fizički izgledala da je poživela. I taman kada biste shvatili da je u vašu konverzaciju uvučeno novo ime i to bez ikakvih detaljnih opisa, koji su nezaobilazno dolazili uz svako prethodno pomenuto, sagovornik će vam najverovatnije reći kako žuri, jer je već uveliko vreme ručka, te će, uz jedan srdačan pozdrav primeren građaninu Progresa, produžiti svojim putem. Iako ćete se zbuniti, treba da znate da bi vam nastavak te priče mogao ispričati, mada sigurno sa oklevanjem,  svaki meštanin koji se u tom momentu našao kraj vas u glavnoj ulici, kao i sam vlasnik veterinarske ordinacije, gradonačelnik ili gazda imanja Bo Rivz. Čuvenu misterioznu priču o maloj Houp Andželiki Lavel, koja je jednog vrelog avgustovskog jutra pronađena silovana i zadavljena kraj močvare na svom porodičnom imanju, bi mogao da vam ispriča i sam Pajni Kob i to između ona dva povučena dima svoje cigarete. Mada bi možda najbolje bilo da vam nastavak ili čak celu priču od njenog samog početka ispriča Viktorija Bodin. Ona sigurno ima veoma jak razlog zbog kojeg posle šesnaest godina mota težak volan svog kamioneta ka ulici Market i vraća se u svoj rodni grad. Ipak je ona prva saznala šta se desilo maloj Houp, a i pored toga nisu li one oduvek bile najbolje drugarice ili, kako su ih neki još tog neopisivo toplog leta zvali „sijamski blizanci”. Lavelova mala i Bodinova mala. Houp i Tori. Tori i Houp. Devojčice špijuni.

Priča o misteroznom ubistvu osmogodišnje devojčice u Progresu nastala je u nepresušnoj mašti američke bestselerke i prvog autora koji je ikada primljen u Dvoranu slavnih pisaca romantičnih knjiga, Nore Roberts. Te 2000. godine, kada je knjiga Mesec nad Karolinom objavljena, Nora je već proslavljala skoro dvadeset godina svog uspešnog rada, a javnost je već uveliko bila upoznata sa interesantnom  pričom  američke spisateljice koja je svoju karijeru započela u snežnoj oluji davne 1979. godine dok je u zabarakadiranoj kući u Merilendu kao mlada mama pokušavala da se izbori sa svojim mislima. „Dva dečaka, jedan 3, a drugi 6 godina, stariji uspeva u svojoj misiji da uništi mlađeg brata, napolju je hladno, a ja sam sve kućne poslove obavila i ostale su mi samo moje misli u glavi i onda, da ne bih ubila nekoga od ludnice u svojoj kući, odlučila sam da uzmem jednu običnu svesku i olovku i krenem da stavljam te misli na papir. Tog istog momenta sam se zaljubila u pisanje i znala da želim to da radim ceo svoj život”, ovako Nora započinje svaki svoj odgovor na novinarsko pitanje o počecima njenog pisanja.

Danas, u šezdeset sedmoj godini život, Robertsova može da se pohvali titulom najpoznatije i najomiljenije američke spisateljice, a dokaz je činjenica da su neke od preko 200 romantičnih novela, koliko ih je napisala, dobro zacementirale njeno ime na „Listi najboljih bestselera Njujork Tajmsa” tokom čitavih 860 nedelja, od kojih su neke čak 176 nedelja ubedljivo stajale na prvom mestu. Pored romantičnih novela Nori je to počasno mesto donela i serija, od 46 napisanih knjiga o naučnoj fantastici kroz detektivske priče, koju započela da piše od 1995. godine pod pseudonimom Džej Di Rob. Tvrdeći da je za pisanje knjige najvažnija navika i da je za nju čekanje inspiracije „teška glupost”, jer ona ume nekada da bude „teška kučka koja dolazi samo kad se njoj prohte”, ova duhovita i ambiciozna žena, koja je prodala više od 400 miliona odštampanih primeraka svojih knjiga, već skoro četiri decenije piše svakoga dana od 6 do 8 sati dnevno u radnoj sobi svog doma u predgrađu Merilenda i, uživajući u svojoj porodičnoj oazi, tvrdi da će oduvek pisati o pobedi ljubavi, jer je to definitivno najmoćnija emocija na svetu.

Svojim profesionalnim, detaljnim i kreativnim  opisima pejzaža i fizičkih i psihičkih karakteristika svojih likova Nora je u knjizi Mesec nad Karolinom pred očima čitaoca oživela sliku gradića po imenu Progres, koji bi svakog turistu očarao svojim naukroćenim dubokim vodama, isprepletanim hrastovima i mahovinama koje u dodiru sa veštačkim đubrivom na njivama i živim svetom močvara predstavljaju „parfem Juga”. Međutim, Robertsova je takođe, kroz svakodnevne radnje stanovnika Progresa, dokazala da nije sve kao što izgleda i da u mirnoj varošici, u kojoj bi neki rekli da je jedino divlja ta voda u mračnim šumama, ipak postoji još jedna divlja stvar koja je pre osamnaest godina potresla ovu varošicu. Domišljatim načinom ona uvodi jedan po jedan lik u knjizi, kako bi objasnila svačiji ugao doživljaja tog leta kada je jedna od Lavelovih bliznakinja ubijena, pa tako čitalac shvata da Nora kroz lik upravo one devojke, koja je smotala volan svog kamioneta u glavnu ulicu Market tog prolećnog dana, spaja prošlost i sadašnjost. Nekada mala, uplašena, žgoljava i siromašna devojčica Viktorija Bodin koja je obožavala svoju drugaricu Houp Lavel i koju je u ekranizovanoj verziji knjige 2007. godine dočarala američka glumica Kler Forlani, naviknuta da živi sa tračevima o sebi, odlučuje da se, posle više od decenije življenja daleko od Progresa, vrati u svoj rodni grad. I dok varošica i dalje pamti njenog prekog oca Hanibala Bodina i njegovu uvek poslušnu ženu i majku njegovog jedinog deteta, Sarabet Muni, kao i onu malu straćaru kraj močvare na imanju Lavelovih, u kojoj su živeli i radili sve do Viktorijine desete godine života, ona odlučuje da im zapuši usta otkupljivanjem upravo te stare kuće kraj močvare, ali i otvaranjem svoje radnje u ulici Market. Kroz Torinu hrabru odluku da shvati zašto je osmogodišnja Houp i dalje proganja u njenim vizijama i šta se to tačno desilo 23. avgusta pre osamnaest godina i u ovoj knjizi autorka ostaje dosledna svojim namerama da slavi ljubav na najbolji mogući način, te tako nekadašnje poznavanje jedne osmogodišnjakinje i dvanaestogodišnjaka pretvora u strasnu i ozbiljnu vezu između odrasle devojke na čijim nogama više ne mogu da se vide modrice od očevog kaiša i Houpinog starijeg brata, naslednika Bo Rivza Kejda Lavela, koga je na filmu oživeo popularni američki glumac Oliver Hadson. I dok elegantno obučena Margaret Lavel sa bisernim minđušama po prvi put ulazi u kućicu kraj močvare i nudi ogromnu svotu novca Viktoriji, tvrdeći i dalje da je ona glavni krivac zašto njena plavokosa omiljena ćerka više nije živa, druga preživela bliznakinja shvata da se porodica Lavel raspala i pre Houpine smrti i izvinjava se svima koji su trpeli posledice njenih ishitrenih reakcija.

„Tori, on se vraća se i voli da povređuje devojčice. Moraš da paziš da se ne krećeš suviše brzo, niti da nastaviš suviše polako. Ili preskačeš svoj red”, savetovala je Houp svoju drugaricu u njenim vizijama od kako je došla u Progres. Uz pomoć svog talenta sa kojim je rođena, za koji je njen otac, dok ju je tukao kaišem kao malu, imao običaj da kaže da je „đavolski žig” i uz pomoć svoje prijateljice advokatice Ebigejl Lorens, Tori saznaje da je Houp imala prvo i da je njen ubica posle one noći odlučio da nastavi da ubija devojke na isti način, tražeći u njima plavokose vršnjakinje male Lavelove u raznim vremenskim periodima. Jednim korakom na trem kuće Šeri Belouz, Teri još jednom shvata istinitost drugaričinih reči i da je psihopata koji siluje i davi devojke odlučio da nasilno prekine i svakodnevno jutarnje trčanje zgodne vitke žene i njenog psa, onako sa užitkom, kako je to radio i svih prethodnih puta. Iako svi smatraju, uključujući i Ef Bi Aj, da se u profil jednog tako brutalno nasilnog čoveka jedino uklapa nemilosrdni Hanibal Bodin, tvrdeći da je zato i pobegao sa uslovne kazne, kako „noroholičari” kažu, Nora Roberts ne bi bila dragulj u mnoštvu brojnih autora romatičnih novela i uzor mnogim piscima da svoju misterioznu priču, na više od 450 stranica, završi onako kako svi njeni junaci u priči to naslućuju. Ona, ipak, odlučuje da profil ubice objasni kroz jedan, davno uveden i opisan lik u svojoj knjizi, te tako, dok Tori napokon odlazi da odnese cveće na Houpin spomenik kraj močvare, odlučuje da kroz njenu viziju i osećaj da ubistvom njenog oca ništa još nije završeno, postavi pred nju najuticajnijeg građanina Progresa. I dok svi, uključujući i Dvajtovu trudnu ženu Lisu, misle da on, kao izuzetno brižan otac, u tom trenutku razgleda police tržnog centra, kako bi svom nerođenom detetu kupio igračku žutog medvedića, Dvajt odlučuje da objasni Tori razlog svih svojih monstruoznih ubistava. Glavni okidač i preokret u njegovoj glavi desio se nekoliko dana pre te kobne avgustovske večeri, kada je njegov ponos, pregažen šalama na račun njegove debljine i ružnoće od strane najboljih drugova, prevagnuo i uz malu količinu očevog viskija odlučio da se dokaže i osveti nasiljem nad osmogodišnjom devojčicom. Tog vrelog dana, dok je ekipa od tri druga ili kako su mnogi imali običaj da ih zovu „moćna trojka”, uz hladnu limunadu raspravljala o tome ko je veća faca Betmen ili Supermen u kućici na drvetu u zadnjem delu Vejdovog dvorištva, debeljuškasti momak, kojem je mama pečenjem kolača i peciva ustvari nadoknađivala očevo nezadovoljstvo sinom i njegovim izgledom, odlučio je da se prepusti svojim nagonima i iste te noći napadne Houp. Priznajući da nikada nije razmišljao da će je nakon silovanja i ubiti, Dvajtu se ipak ta ideja o moći nad slabijima od sebe svidela u momentu i odlučio je da je sprovodi i dalje, tražeći u svakoj svojoj sledećoj žrtvi mezimče porodice Lavel. Odlučna da više ne sluša stvari koje je povređuju i da se osveti za ubistvo najdraže osobe u njenom životu, Tori odlučuje da, za raliku od svoje preplašene drugarice, prestane sa trčanjem od ubice kroz mračnu močvarnu šumu i napokon nauči da se i fizički odbrani od svog neprijatelja. I dok su Kejd i lokalni detektiv Karl D Ras pokušavali da stignu do njih, Bodinova mala, za koju su svi u Progresu mislili da će zauvek ostati krhka i bojažljiva, je i pored teških udaraca uspela da, u dodiru sa Dvajtom, otkrije gde to gradonačelnik uglednog grada drži svoje oružje, kojim već osamnaest godina na isti način ubija svoje žrtve. Ipak je ona bila i ostala „sestra po krvi” sa najboljom devojčicom špijunom koju je mračna močava Progresa ikada videla.

I dok će mladi i ambiciozni ljudi još uvek pokušavati da pronađu sreću u varošici po imenu Progres, a drugi sigurno i dalje pokušavati da pobegnu iz nje, Hansonova radnja će još dugo stojati na ćošku glavne ulice Market, meštani još duže užurbano obavljati svoje svakodnevne obaveze, a Pajni i dalje sa cigaretom u ustima promrmljati dve-tri psovke dok nadgleda kako organski pamuk napokon počinje da daje rezultate. Vejd Muni će zasigurno nastaviti sa svojim profesionalnim i spretnim pregledima i operacijama, dok bude razmišljao koji to safir bi bio idealan u vereničkom prstenu za Fejt, dok će njegov jedini pravi prijatelj Kejd Lavel, sa naočarima za sunce i osmehom na licu, razmišljati o Torinoj ideja odrastanja njihove dece na jednom drugačijem, mnogo prijatnijem, Bo Rivzu. U stvaranju one interesantne slike Progresa i dalje će učestvati zlatne njive i hrastovi, dok njene plave nijanse one duboke močvarne voda niko nikada neće uspeti ukrotiti. Te neukrotive vode, pored neotkrivenog raznovrsnog biljnog i životinjskog sveta, oduvek će znati dobro da sačuvaju i neke tajne. Tako će jedna močvara, sa drvenim mostićem i bujnim cvećem oko njega, zauvek sačuvati tajnu o svim pustolovinama dve osmogodišnje devojčice, koje su nekada znale ceo dan i celu noć da provedu kupajući se u njoj nakon dobre zakuske kolačića i koka kole. Pre osamnaest godina jedne avgustovske večeri samo se jedna od njih pojavila na ugovorenom sastanku, dok se ona druga pojavljuje osamnaest godina posle sa korpom cveća, osmehom na licu i obećanjem da će bez obzira na sve ostati veran prijatelj koji nikada ne odaje tajne. Jedino će reći da je samo jednom u svom životu imala prilike da upozna najfenomenalniju osmogodišnju devojčicu koja je živela za avanturu i imala neverovatnu moć da te veoma lako ubedi kako je baš ona ta koja mora i može da promeni i spasi ceo svet. Izgleda da je ta tvrdoglava devojčica na kraju i uspela u svojoj zamisli.

Autorka: Milana Kvrgić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *