У СОБИ СА ПОЖУДОМ И ИНТЕЛЕКТОМ

О филму Нимфоманка Ларса фон Трира

Одлучивши да за ову прилику пишем о филму, размишљала сам који би био најпогоднији као одговор на постављену тему? Можда Плаво је моја омиљена боја, али тај сам оставила за неку наредну; можда неколико остварења редитеља Ким Ки Дука који ми је у једном тренутку био легао као мелем, што је потпуно парадоксално (зашто је то тако, знаће они који су гледали Самарићанку,  Пролеће, лето, јесен, зиму и пролеће, Један на један или Пиету, на пример). Ларс фон Трир је, међутим, победио. Због тога што дуго пратим његов филмски рад, због тога што изазива контроверзе – како филмовима, тако и изјавама (о Хитлеру, рецимо, која јесте спорна, али је спорно и непотпуно, црно-бело сагледавање критике)  – а понајвише због тога што мислим да га већина, заправо, усуђујем се да кажем – (у попутности) не разуме.

Мoжда (вероватно) ни овај мој поглед на филм Нимфоманка неће испунити нечија очекивања или одговарати нечијој визури – и то је сасвим у реду, али ће пружити један покушај тумачења и пре свега, поставити низ питања на која се не мора одговорити одмах, у једном даху  јер, није ме оставио равнодушном, и то најмање због онога што би се на први поглед могло учинити да је разлог.

За Ларса фон Трира чула сам први пут у средњој школи када сам са једним финим дечком у малој сали биоскопа Арена (која више одавно не постоји) гледала филм Европа. Мало смо га разумели, мало смо глумили да га разумемо и  правили се важни што идемо да га гледамо мислећи  да смо јако паметни (онако како рана младост може да зачини тај осећај) – све у свему мене, ето, и сентиментални разлози везују за овог редитеља. Потом сам чула за пројекат Догма 95, па су уследили филмови Кроз таласеДогвил, Антихрист, Меланхолија и Нимфоманка. Све у свему, сваки од набројаних обележио је по неку фазу мог живота и сваки од њих изазивао је различите полемике са пријатељима, али и са самом собом. Зато волим Ларса. Јер препознајем да његови јунаци болују од болести савременог доба, од којих – према речима биографа –  болује и он сам: од депресије, осећаја немоћи и узалудности, верске кризе и резигнације,  и зато што се са тим бори онако како може и како уме.

“Не могу ја то да гледам” – речи су другарице поводом Антихриста, који су од мојих пријатеља одгледали само најхрабрији – за сада их је укупно четворо; “Ау, то што си ми испричала за филм Кроз таласе, то није морало тако екстремно да буде приказано, могло је  другачије да се исприча” –  рекао је другар на мору једног лета,  уз коментар да свакако неће гледати овај филм;  или: “Догвил ми је, пак, предуг” и ништа даље од треће пријатељице.

Четири сата траје и филм Нимфоманка, међутим, нити је предуг, нити има сувишних епизода. Ова “соната” савршено је укомпонована и, заправо, има премало онога што се на први поглед може очекивати – сцена експлицитне голотиње и сексуалних радњи, али превише туге,  усамљености, недостатка  љубави и примера парадоксалности времена у којем живимо. Но, кренимо редом.

nymphomaniac_iconЦео филм дат је у форми исповести (не случајно)  главне јунакиње мушког имена, Џо, која након несреће која ју је задесила у мрачној уличици, приповеда током једне ноћи своју животну причу Селигману, човеку чије име значи “срећан”. Већ при њиховом упознавању, дакле, препознајемо фини хумор који одликује данског режисера, јер ће током филма релативизовати мушку и женку полност и довести у сумњу све оно што представљају ово двоје јунака.

Њене шаке су крваве, а његова соба испоснички је једноставно уређена па, ако се сетимо Чеховљевог правила првог и последњег чина, предвидећемо крај. Музика је јака, оштра, агресивна и врло ефектна, подсећа на стил немачке групе Рамштајн, а контраст ће бити утолико већи када, уз призоре првих искустава са самозадовољавањем у детињству главне јунакиње, зачујемо уводне тактове Другог валцера Дмитрија Шостаковича. Колико визуелни, толико и аудитивни аспекти  имају важну улогу у сваком фон Трировом филму.

Ни Џо, ни Селигман нису религиозни. Он све објашњава науком и за све има појашњење из књига, она  је обузета мржњом према себи, док је над њом надвијен облак греха и кривице. Невиност губи, показаће се и на буквалном и на симболичком плану, као средњошколка. Сам тај чин биће обележен једначином, коју ће она носити као жиг: 3+5. Три плус пет једнако је – шта? Бол, усамљеност, љубав, бесконачност низања партнера? Селигман ће је протумачити кроз Фибоначијев низ бројева, који се пружа унедоглед, као што ће се пружати Џоин дугогодишњи низ мушкараца, али не тежећи савршенству и складу. Већ тада, на самом почетку њене “модерне шехерезадинске приче” једна емоција обележила је овај филм и постала прва асоцијација. Опет туга, па и жаљење, помешано са покушајем саосећања због једне кесица чоколадних бомбона. Шарених бомбона које представљају награду у сулудој опклади две другарице која ће “имати” више мушкараца у једном возу. Бомбоне се уздижу на високи симболички ниво. Јер, управо на ту кесицу јефтиних бомбона млада јунакиња мисли када јој је одвратно да ради то на шта је пристала. Колико ли само, питање је на које не очекујем коначни одговор  (које ми је довољно страшно и да поставим), младих девојака, младића данас лаже, глуми, ради нешто шта заправо не жели, а шта ускоро постаје рутина и одводи их даље, све  дубље у поноре пожуде, површног задовољства, док награда бива банална и обесмишљава све сем осећаја греха. Јер грех постоји и свако га је, верујем, свестан, макар искром свог људског бића, било да је религиозан или није.

Научена или не, Џо ће све време потискивати и негирати љубав. “Тајни састојак секса је љубав” рећи ће К. “Од 100 злочина, само 1 је због секса, остали су из љубави; а љубав није слепа, него нешто још горе – она изврће ствари” изјавиће Џо, док ће њен новостечени саговорник одговорити да је то “врло одважна тврдња”.

Једино у чему је, поред тражења задовољстава, Џо била доследна јесте шетња шумама и парковима, које су је враћале на детиње дане проведене са оцем и препознавање душа дрвећа. Као и одређени предмети, као бројеви или већ поменута музика, тако и дрвеће има вишеструку симболичку улогу. Враћаће је у детињство, подсећаће је на очеве приче и дистинкцију о гранама у зиму, када су огољене  и осталим годишњим добима кака су олистале. Трагајући за својим дрветом, дрветом своје душе, насловна јунакиња трагаће за одговором на питање ко је она сама, и добиће га на самом крају. То дрво, које ће угледати у једном потпуно неочекиваном тренутку, биће рачвасто попут дрвета душе њеног оца, али потпуно танко и криво. Ова сцена, савршена у својој једноставности, враћа наду и представља катарзу, не само за јунакињу (коју маестрално глуми Шарлот Гејнзбург), већ и за нас –  гледаоце који смо – не случајно, провели готово четири сата у гледању.9b03dcfded03c577b3d0c3eac41e669cecf777325c3e614e32268c98267e9319

Поред туге, коју сам напоменула већ неколико пута, јер ме је то осећање очигледно веома дојмило, а које је прожето у  целом филму и  које је, верујем, доминантно и у глобалном селу у коме обитавамо,  уз интензивирање и каталог интимних партнера и мушких полних органа (уз Шостаковича по други пут – кажем вам, Ларс фон Трир има невероватан смисао за хумор) долазимо до врхунца! А врхунац представља УСАМЉЕНОСТ (sic!). И поред  десеторице мушкараца на дан, или 7-8 за ноћ са којима jе била, и поред читавог универзума књига у којем је обитавао несрећни Срећко (савршено га глуми Стелан Скарсгард), обоје су били УСАМЉЕНИ. Она – зависник из пожуде, не из потребе, он – невин, можда и јалов, без икаквог искуства, живећи и о свету сазнавајући од Бокача, Чосера, Поа, Баха или Бетовена. Филмски најупечатљивије су,  према мом мишљењу, сцене из шестог дела (под називом Делиријум) – снимљене црно-белом техником, у којој су сублимисане све теме и мотиви: полност, смрт, отац, мајка која ћути, плач, губитак. И након тога шетње, са пренесеним значењем,  које су постајале монотоне, бесмислене као и њен  живот.

Значај броја 1 за фон Трира очигледно је вишеструк, и томе би требало посветити посебну пажњу. Подсетићу само на средњовековну мистичну повезаност музике и математике, на Бахову полифонију, опет Фибоначијев низ и филозофију главне јунакиње за коју нимфоманија (она сама намерно не користи синтагму “сексуална зависност”) представља збир искустава и зато она има само ЈЕДНОГ љубавника, те чудан збир исписан на зиду куће у филму Носталгија:  1+1=1.

У другом делу филма сусрећемо се са самокажњавањем, насиљем и мучењима. Увиђамо да потрага за само физичким, али не духовним задовољствима, покреће програме самоуништења.  Губе се осећаји, уводи се религија и специфични погледи на природу, зло и задовољство. Осећање да је свет саткан у крајностима постаје све јаче. Као што је хришћанска црква (коју је фон Трир, на себи својствен начин, упоредио са сексуалношћу) подељена на католичку (патња) и православну (срећа), тако и данашњи свет левитира између крајности – са једне стране утемељено је задовољство зарад задовољства, а са друге интелект зарад интелекта. На средини – где би требало да се сусретну циљеви (да не кажем резултати) налази се, најчешће, НИШТА. Јер, ни пука полност, ни пука умност, без духа, без Љубави, јесу/нису НИШТА. Зато та соба, у којој се одвија прича, јесте цео свет, и зато овај наслов .

Иако је критика други део филма оценила као знатно слабији у односу на први, у њему је Ларс фон Трир отворио “Пандорину кутију” питања о којима вреди размислити. Иако сама не волим експлицитне сцене насиља, јасно ми је да су биле неопходне, као и разговори на тему друштвене и политичке коректности и подобности у изражавању, манипулације  или порицања себе и своје природе, на пример.

За крај, због оних који можда нису гледали, нећу открити крај филма, али ћу бити метафорос и још једном пренети по(р)уку: “Промени перспективу гледања”.

П. С. Сасвим намерно, у овом тексту нисам ни једном употребила појам из темата за који пишем, нити иједну ружну реч (мада знам да речи не подлежу овој подели) или псовку. Питања и могућни одговори само су врх леденог брега. Свако задржава право да симболику тумачи како жели. Најважније је размишљати. Да нам Слобода не постане Табу!

Ауторка: Невена Варница

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *