Трагати, односно, живети

Свима нам је добро позната прича: Франческа Џонсон је била „обична“ жена из Ајове. Једнога дана, поред фарме на којој је живела са мужем и децом, пролазио је Роберт Кинкејд, фотограф Националне географије. Оно што се чинило као безазлени путоказ ка мостовима огруга Медисон претворило се у једну од највећих љубавних прича свих времена.

Зашто изнова и изнова гледам Мостове округа Медисон? Приликом разговора који ће прерасти у много више, Кинкејд каже: „Имао сам снове. То су били добри снови. Нису се остварили, али драго ми је што сам их имао“. У процесу сазревања којег називамо живот, нисмо ли сви зависили од онога чему смо се надали? Снови, или жеље (овде метафорички схваћене), јесу оно што нас покреће, што нас у датом тренутку дефинише. Морам нагласити за ми је заиста драго што је ово књижевно остварење дошло под руке Клинта Иствуда који је успео да нагласи важност конверзације. Такође, драго ми је што је баш Клинт Иствуд изабран за улогу Роберта Кинкејда. До тада познат као каубојац који са сто хитаца из једног пиштоља убије све непријатеље града, постао је Човек. Будимо реални – каубојци (као и Џејмс Бонд), могу да се заљубе. Роботе остaвите за неку будућност.

Ако се иоле удаљимо од концепта „љубавног филма“ како Мостове округа Медисон већина данас дефинише, видећемо да је реч о спознаји личности. Франческа Џонсон је једном, као млада Италијанка, имала снове. Ти снови су подразумевали живот у Америци која је, као и многима данас, пружала многе могућности да се покажу и докажу. Вођена својом заљубљеношћу у младог америчког војника, Франческа одлази у Америку где постаје прво супруга, потом учитељица која је, по својој причи, бар једну особу навела на прави пут, а затим постаје мајка и супруга домаћица, чији дом помало изгледа као затвор. Роберт Кинкејд је познати фотограф који је осетио свет. Осетио, у буквалном значењу те речи. Кинкејд осети ваздух који га окружује, примети оно што је и неколико пута видео, као и оно што види по први пут, истим интезитетом. Кинкејд је тако приметио и Франческу. Као особа која свет мора дочарати кроз фотографију (на исти начин као што писци то раде кроз речи), Роберт Франческу уме да „фокусира“, прочита и да види све оно што она одавно не види у себи. Разговори између двоје главних јунака сежу до суштина многих нас. Зашто су неки спремни да прихвате чињеницу да ће цео живот бити без породице? Зашто су неки други, ипак, спремни прихватити сопствену жртву зарад среће својих укућана? У својој разлици према животу, Роберт и Франческа проналазе заједнички језик. Веома брзо Франческа постаје Робертова дестинација на путу око света, док је Роберт за њу циљ слободе који никада није успела сама достићи.

У процесу стварања било које уметности, неретко се за уметника веже појам музе. Муза, као надахуће, али и као наука, дефинише човека и подстиче га да одреди своје место у свету. Муза се, такође, не може изабрати. Она бива. Она јесте. Пред сам крај филма Кинкејд каже: „Имам осећај да сам лутао, само да бих до тебе дошао“. Не, не бих рекла да је реч о патетици. Реч је о истини. Шта смо без онога/оне који/која нас чини најбољима? Како наставити даље ако неко не верује у нас без обзира на све? Роберт Франчески нуди оно што нико до тад није – пут до куће, до онога што је једном била и на место где су се сви њени снови зачели. Неретко уметници (писци, сликари, вајари, музичари…) своја дела посвећују онима који су их покренули, који су стајали и држали леђа при паду. У реду, не морате бити уметник да бисте ово осетили. Сетите се своје дилеме, своје неповерљивости у све што до сада чините. Сетите се ко је био ту да Вас увери у другачије. Пре свега, сетите се оне особе која је успела да Вас подстакне на најплеменитију ствар – да будете срећни што сте то Ви. Ако можемо да поверујемо легенди да су Франческа Џонсон и Роберт Кинкејд стварни ликови и да су ова дела (књига и филм), настали посредством истинитих догађаја, велике су шансе да од свог живота можете направити љубавну причу. Пре свега, ону са самим собом да би Вас неко такве прихватио и, напослетку, волео.

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *