The Killing of a Sacred Deer

Drugi film na engleskom jeziku koji je snimio grčki režiser Jorgos Lantimos (Yorgos Lanthimos). Film je fantastično jeziva interpretacija grčkog mita o Ifigeniji. Od svog grčkog filma koji ga je bacio u svetske vode „Dogtooth“, pa sve do mejnstrim hitova kao što su „The Lobster“ i „The Killing of a Sacred Deer“ Jorgos je izgradio poseban imidž filmskog stvaraoca koji voli da šokira.

Glavna priča, koju su napisali Jorgos i Eftimis Filipu (Efthymis Filippou), s kojim je napisao većinu svojih scenarija, prati hirurga Stivena (Kolina Farela) čiji život, nakon fatalne operacije jednog pacijenta, počinje da gubi svaku kontrolu. Stiven, nakon neuspele operacije, zbog osećaja krivice, započinje čudan odnos sa mladim sinom pacijenta koji nije preživeo operaciju. On svoje prijateljstvo s mladićem krije od svoje porodice, ali ta tajna više ne može biti zadržana kada mladi momak, kogjezivo igra Beri Keogan (Barry Keoghan), počne da se približava njegovoj ženi i deci s opakim namerama. Film je od svog prvog do poslednjeg kadra prepun tenzijom. Ono što stvara i pojačava tu tenziju je svakako kretanje kamere kroz hodnike bolnice (koje daje omaž Kjubrikovom filmu „The Shining“) i zastrašujuća, skoro nepodnošljiva muzika koja još jednom podseća na Kjubrikovo remek-delo i na stare poljske horor filmove.

Izazov pred kojim je stavljen Kolin Farelov lik je toliko nezamisliv, da je u početku teško poverovati u njega. Međutim, kako film odmiče sve dalje i dalje a rešenje ne dolazi, publika zajedno sa Stivenom mora da se suoči s slonom u sobi. Svaki kadar u filmu je precizno izrežiran i zamućen hladnim bojama koje okružuju likove. Gluma Nikol Kidman, koja tumači lik Stivenove žene, oftalmologa po struci, jeste nešto u čemu je dugo nismo videli. Ona trpi i trpi, potrešena je i sakriva bes sve dok u jednoj veoma duhovitoj sceni ne eksplodira. Ovaj film jeste neka kombinacija horora, trilera, drame ali trenuci u kojima se istinski izdvaja od svega što smo do sad videli u takvim filmovima je njegov crni humor. Oni koji su dobro upoznati s delom Lantimosa znaju da je glavno obležje svih njegovih filmova njegovmračan smisao za humor. Dinamika emocija u njegovim scenama je upotpunosti nesvakidašnja. U jednom trenutku možete se preznojavati od tenzije, pa da s toga likovi krenu sa izlivom emocija i da na kraju scenu završe sa svojim uvrnutim izjavama. To je talenat koji je svakako teško pronaći u današnjem filmskom svetu. Do kraja filma, publika je na ivici svojih sedišta i ono s čim su ostavljeni su velika razmatranja o svetu, o ljudskoj prirodi i o kul kožnim satovima.

Autor: Gojko Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *