Суверено владање лудилом

„Неки људи имају велика огњишта у својој души, а нико никада не долази да се на њима огрије“ – записао је холандски сликар Ван Гог, који је своје огњиште поклонио свијету. Сјај златом пресвученог сунокретовог ока, откривен је много година након његове смрти. Иза себе је оставио само једну продату (Црвени виноград) слику, теореме о лудилу потопљеном у бескрајној креативности. Ни седма умјетност није остала нијема пред великом фигуром оца колорита. Док с нестрпљењем чекам да погледам најновију екранизацију Loving Vincent, састављену од Ван Гогових платна и писама која ће се у биоскопима појавити 2017. у режији сликарке Дороте Кобиеле, подсјетимо се неких филмских остварења која су покушала ухватити четкицу „која се попут гудала“ увија међу чудаковим прстима.

Сликање ријечима

Painted With Words (2010) је телевизијска BBC драма која приповједа Винсентов живот ријечима које је лично он написао. Свака изговорена реченица запечаћена је у више од  900 писама које је слао брату Теу, или су ријечи изговарали људи којима је био окружен – oтац, мајка, пријатељи попут доктора Гашеа, Гогена, колеге сликара Рампарда, доктора у болници у Арлу, Сен Ремију. Водич кроз сликарев животни пут је BBC презентер Ален Јентоб. Филм има иновативан приступ, побија имагинацију, митове. Иза сваког снимљеног кадра постоји доказ, папир или слика које је умјетник дотакао се јер у њима крије истина. Лик лудог генија тумачи најпознатији Шерлок Холмс, британски глумац Бенедикт Камбербач. Иако није риђ, има тиркизно плаве очи, лулу и доноси увјерљив, субјективан приказ јунака. Филм је веома личан, осјећате умјетниково присуство, он се обраћа директно гледаоцу, као и остали протагонисти. Почиње сценом у душевној болници у Сан Ремију гдје је Ван Гог смјештен 23. децембра 1883. након што је себи одсјекао лијево ухо. Окружен само изолационим зидовима, у собици којој не стиже сунце, повијен завојима говори о недаћи. „Физички сам добро, али имам инсомнију, осјећам се слабо, анксиозно.“ Слиједе преписке са братом које ретроспективно прате умјетникову путању. Његово дјетињство извајано је духовношћу, учењем о калвинизму, захваљујући оцу свештенику. Ван Гог је читао Библију, тумачио свијет, а у томе су му помогли и писци попут Дикенса који пише о радничкој класи, непоправљиви романтик Џон Китс, Џорџ Елиот, Шекспир.

Копач душе

Из љубави према књижевности и духовности одлучује да постане свештеник не би ли помогао људима. Ипак, одустаје од школе и посвећује се  мисионарском раду. Напушта родни Нуен, одлази у градић Боринаж, рударску област у Белгији. Спушта се у јаме, „у кавез под земљом, гдје се дневна свјетлост чини као звијезда одоздо из бездани.“ У утроби земље дане проводи убоги пук, а када посљедња зрака утихне, повлачи се у дом гдје га чека обед стечен мукотрпним радом. Ван Гог увиђа да ће његово сликарство бити друштвено ангажовано, алтруистично, имаће социјални и умјетнички дојам. Попут сликара Милеа којем се дивио, као и теми реалистичног, руралног сликарства користи тамне боје, за отелотворење сељачке муке, пожртвованости и труда. Тако се из скица које су „срж сликарства“ родило дјело које говори о Ван Гогу као великом хуманисти – Људи који једу кромпир. Фигуре су од умора деформисане, ишчашене, руке нажуљане, непропорционалне, сјеновите, баш као и рудник из којег су допузале до трпезе. Као жива бића и природа има своју душу, експресију. Људске облике замијенио је корјењем, дрвећем, травом, чемпресима, житним пољима, виноградима. Серију дјела посвећених човјеку, раду, природи, суровости живота наставља, али у другачијем стилу. Открива боје које ће постати његов печат. Портрети локалних радника, ткачи и сијачи донијели су бљесак жуте, острашћену, сурову и експлозивну црвену, плаву, зелену и браон које балансирају. „Сликар будућности је колориста какав никада раније није виђен.“  Водећи се филозофијом јапанске укијо-е умјетности о природном животном току, враћању искону, проналажењу Робинзон Крусоа у себи, „јасном осећању звијезда и бескраја изнад себе“ налази рецепт за сагласје са постојањем. Али након повратка у дом, свађе са породицом Винсент се осјећа одбаченим.

Мирис самоће

Стиже у Париз гдје куша грађански, умјетнички, боемски нектар. Упознаје признате сликаре попут Сера, Дега, Монеа, Лотрека, продавца сликарског материјала, пријатеља свих умјетника оца Тангија чији ће портрет урадити са јапанским обиљежјима у позадини. У мноштву умјетника Гоген ће му постати пријатељ, али и окидач за епизоду „ухо“. Путује у Арл, у ароматичну Провансу, открива непрегледана цвјетна поља, богату набујалу природу, непресушну инспирацију коју покушава укротити даноноћним радом. Настањује се у чувеној Жутој кући у којој су настали бројни аутопортрети, Сунцокрети, Спаваћа соба у Арлу, Ципеле.

У кући је било једва хљеба и кафе која би држала будном немирну умјетникову четкицу. Недостатак новца и хране није спречавао аскету да упорно наноси боје по платну. Овјековјечио је градић, ноћни живот који човјека може трансформисати у демона, довести га до лудила, ухватио је недостижне пејзаже, вољено сунце, становнике, комшије. Златна, сјајна, маслац, лимун, кукуруз жута свеприсутна је на платнима. Ситне сате проводи у кафеу „Добош“, па онда заврти круг и бави се ноћним пејзажима, пригушеним свјетлом. Тада настаје тишина, самоћа која дозива непожељог госта – тугу. Да би се одбранио од мириса самоће позива Гогена, али различити темпераменти доводе до пукотине. Другачији поглед на умјетност изазива свакодневну препирку. Једне ноћи пријатељ је отишао, срце се разбољело, а риђобради особењак одлучио да себе ускрати и за лијево ухо. Не жели да слуша гласове, не жели да чује ријечи. И опет је сам.

До посљедњег даха

Нашао је излаз, јер по свједочењу глумаца који играју љекаре у филму Ван Гог је уз помоћ боја побиједио стахове, тровање бојама и парафеном. И доктори у болници Сен Реми потврдили су да њихов пацијент борбу преноси на платна, те се након криза осјећа боље чим види прелијепе вртове и смјести их пред собом. Зарадио је позитивну оцјену сликарства од младог критичара Алберта Оријера. Он га описује као „умјетника моћне, драгуљ жуте боје, нервозног, насилног израза са јаким мушким, доминантним, усуђујућим али невјероватно њежним ликовима“.

Након године у болници одлази у Обер, градић надомак Париза. Доктор Гаше постао му је пријатељ, позирао му, лијечио га. Но ипак, Винсент одлази у самоћу. Расположење се мијења и бол се сели на платна. Потези четкице су изувијани, хаотични, ковитлаци обузимају умјетнички и ментални простор. Жељан љубави и утјехе долази к брату, али се ускоро враћа у своју чаму. Осјећа да је бескорисан, да је Теу на терету. Четири дана након посљедњег писма, пуцао је у срце. Био је лијеп дан и смрт је дошла у пуном сјају. Преко 900 платна остало је иза 37-годишњег далековидог, самотног сунцокрета, уснулог због недостатка кованица, због неопажања ликовних мецена, галерија, посматрача који су његову неподношљиву лакоћу постојања сахранили врелог јула 1890.

Те тужне очи сунцокрета/У мом су срцу отворене/Али су сунца накрај света/И тихо слазе мрак и сене.

Међу бројним филмовима о Ван Гогу (Lust for Life 1965, Vincent and Theo 1990, Van Gogh 1991) вриједан помена је и истоимени двадесетоминутни филм из 1948. који такође описује „живот и духовну авантуру умјетника на темељу његових дјела.“ Црно бијели документарац у режији Алана Ренеа освојио је Оскара за најбољи кратки филм. Уз снажну музичку пратњу наратор Клод Дафин нас води кроз умјетников живот. У позадини су Винсентове слике који јуре како се музички темпо повећава. Штета што је филм није у боји, како би доживљај био потпунији. Сценарио је поетичан, испрекидан цитатима, садржајан и филозофски. Као да читате бајку која садржи покретне илустрације.

Ауторка: Милена Чавић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *