Сумња и остала голицања

Хришћанско тумачење филма Сумња

Филм Сумња може се посматрати и тумачити на више начина због комплексности самог дела и готово савршеног сценарија некадашње представе награђене Пулицеровом наградом. Неки од могућих тумачења могу подразумевати историјски приступ расне дискриминације у Бронксу, филозофију моћи и хијерархије друштва и цркве условљене родом, расом и титулом, правни приступ случају могуће педофилије и почињеног кривичног дела и многе друге аспекте друштвеног система. Овај рад ће проучавати очекиван, али не тако очигледан хришћански поглед на дешавања у католичкој школи Светог Николе у Бронксу у којој се дешава конфликт између сестре Алојзије (Meryl Streep) и оца Брендана Флина (Philip Seymour Hoffman), због сумње сестре Алојзије да отац Флин неприкладно искоришћава јединог црног дечака у школи – Доналда Фостера (Joseph Foster). За радњу су кључне и добродушна сестра Џејмс (Amy Adams), као и мајка дечака, госпођа Милер (Viola Davis). Кључни мотив проучавања биће сумња према исправности тврдње да је отац Флин заиста згрешио, али и контрадикторан однос сумње према вери, наизглед чврстој, али прећутно нарушеној. Кроз портрет ликова и њихову мотивисаност, као и кроз хришћанско тумачење језичких, нејезичких и сценографских појава, покушаћемо да спознамо истину која је амбивалентна и такорећи недоказива.

Сестра Алојзија је извор заплета. Њен немир се јавља на почетку  филма, за време одржавања мисе оца Флина који говори: „Неки од вас данас у цркви знају тачно шта је криза вере коју описујем. Желим да вам кажем: сумња може повезивати једнако снажно као извесност. Када си изгубљен, ниси сам.“ За  Алојзију не постоји могућност кризе вере. Строгост, утврђена доктрина понашања, сигурност у изразу, речи и кретању давају јој чврстину и темељ непоколебивости. Њена унутрашња одлучност утемељена је и начином живота – тамо где сестре ручају оброк одликује уредност, тишина, смерност, скромност, док мушки део католичке школе ручак проводи у галами, једући свињетину пуну крви (нечиста храна у Старом завету). Физички нагон, у овом случају однос према храни нам библијски указује на однос који имамо према души. Уколико нисмо способни да утолимо глад пристојно или да ту глад занемаримо, како ћемо успети да утолимо пожуду, бес или похлепу?  Због тога, није ни чудно што је спомен кризе вере био довољан да се постави питање: „Да ли отац Флин сумња? Да ли је забринут да неко други сумња?“ Да бисмо разумели у потпуности одлучност и истрајност одлуке сестре Алојзије, неопходно је пронаћи узрок тога. Мерил Стрип је једном приликом изјавила да својим улогама уноси замишљену прошлост, правдајући на тај начин лик који глуми и дајући му већу дубину. У случају сестре Алојзије, откривено нам је једино да је сестра починила смртни грех, да се потом исповедила, што је по оцу Флину, чини једнакoм са њим. Међутим, сама глумица нам открива да се замишљена прошлост сестре Алојзије крије у тајни да је сестра имала сличног искуства са идентичном ситуацијом. Наша претпоставка може бити да је она, у прошлости била жртва сличног злочина и да зато има истанчан осећај за препознавање злочинца. Још дубља претпоставка јесте да је сестра Алојзија имала дете као плод насилног односа, а њен смртни грех може лежати управо у чедоморству, односно убијању детета. Овакав закључак доносимо само због начина на који сестра Алојзија држи свој црни, исплетени шал док води тежак и дуг разговор са оцем, покушавајући да из њега извуче признање. Шал је склопљен и једном руком глумица држи силуету као да нам указује на извор њеног беса, бола и снаге за изнуђивање истине. Како бисмо другачије могли објаснити непресушну жељу да докаже нешто што је само себи доказала и то не опипљивошћу, већ претпоставком, односно вером у постојање греха?

38 Тада му одговорише неки од књижевника и фарисеја: учитељу, желимо да видимо од тебе знак. 39 А он им одговори и рече: зли и прељуботворни нараштај тражи знак, и неће му се дати знак осим знака пророка Јоне 40 Јер као што је Јона био у утроби морске немани три дана и три ноћи, тако ће бити и Син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.1)

Сестри Алојзији знак за кривицу није био потребан, као што јој није био потребан знак за постојање Бога. Међутим, оног момента када оличење светости постаје „зли нараштај“ коме доказ треба, јавља се и Божија поколебаност. Пре свега, треба обратити пажњу на мотивисаност лика. Сама потреба да се правда оствари према сопственом нахођењу, а не према Божијем, поставља нам питање колико се сестра удаљава од Бога. Како и сама истиче, она се удаљава један корак од Бога због своје потребе да пронађе грешника, али, како каже, то чини у Његовој служби. Међутим, нисмо сигурни да ли и она сама верује у то. Њен поступак може бити удаљавање од Бога и због чињенице да су сви њени поступци жеља да се освети. Освета може бити упућена некоме из њене непознате прошлости или може бити упућена самом оцу Флину који је антипод верујућег система којем је она приклоњена. У дванаестој глави Посланице Римљанима пише: „А никоме не враћајте зла за зло; промишљајте о томе шта је добро пред свим људима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима. Не освећујте се за себе, љубазни, него подајте место гневу, јер стоји написано: моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ.2) Можемо рећи да је сестра Џејмс пример апсолутног верујућег која прашта, верује и допушта разрешење Свевишњем, али сестра Алојзија то престаје да буде иако нам се чини супротно до самог краја филма.

Отац Флин, приказан феноменалном глумом Филипа Симора Хофмана, код гледалаца улива поверење својом искреном одлучношћу да негира кривицу јер је свестан да докази не постоје. По његовим речима он је само бринуо о дечаку. Најупечатљивији извор његове кривице, не лежи толико ни у његовим речима или поступцима, колико у његовим дугим ноктима и потребом за чистоћом – симболичком Пилатовском прању руку. Отац Флин једном приликом говори разреду: “У реду, седните сада. Сви. Приметио сам да неколико дечака има прљаве нокте. У реду, не желим то да видим. Не причам о дужини ноктију, причам о чистоћи. Видите? Погледајте моје нокте. У реду, јесу дуги, волим да су мало дуги, али погледајте како су чисти.”

Дужина ноктију несумњиво указује на зверство, потрагу за пленом и лов. Када би исекао нокте, као што га је сестра Алојзија и саветовала, изгубио би моћ, постао би пример традиционалне представе школе и цркве чији су основни елементи ред и дисциплина. Свестан свога зверства, морао је да инсистира на чистоћи да би испрао свој грех. „А Пилат видевши да ништа не помаже, него бука све већа бива, узе воду па опра руке пред народом и рече: ја нисам крив у крви овога праведника; ви ћете се бринути.“3)Попут Пилата, отац Флин није свестан да чини злодело, прањем сопствених руку избегава кривицу окривљујући друге за све што му се дешава. Треба се присетити и чињенице да ни његова прошлост није чиста, иако нам је познато само да је заштићена и тајновита. За тако нешто, било је потребно да сестра наизглед прекрши правила црквене хијерархије разговором са сестром прескачући разговор са оцем. Нама је само неколико готово неприметних детаља било потребно да схватимо кога отац Флин покушава да окриви. Реч је о несташном дечаку Вилијаму Лондону који је кључни разлог зашто је његова кривица сигурна. Сестра Алојзија је потврдила да је постала сигурна очеве кривице оног момента када је кроз прозор видела како је дечак нагло отргнуо руку под очевим додиром. Сестри је то било довољно иако није чула тачан разговор који су њих двојица водили:

„Јеси опрао твоје руке данас, господине Лондон?
Опрао сам их, оче.
Не знам, имају другачију боју него твој врат.“

Друга прилика за истицање прања руку односила се и на споменути говор оца Флина о битности чистоће и на немо, али агресивно указивање на истог дечака. У овом случају Понтије Пилат, односно отац Флин жели да окриви народ, односно дечака Вилијама Лондона. Дечак зна, дечак га је открио и дечак је тај који треба да плати.  У Јеванђељу по Матеју сазнајемо да „ако имате веру и не посумњате, учинићете не само што се догодило са смоквом, него ако и овој гори кажете: дигни се и баци се у море, биће.“4) Исти случај је и са вером оца Флина. Ако поверује у то да заиста штити дечака, његов коначни починак биће Рај, ако избрише истину из очију дечака Вилијама, истину ће моћи да обликује према свом нахођењу. Грех постаје добро дело, он Исус Христ, а не кривац који је могао да утиче на промену.

Сестра Алојзија и госпођа Милер (Meryl Streep, Viola Davis); извор: simplysteep.com

Једини лик који ни у једном моменту не сумња у одлучност својих речи, па ни у веру према Богу јесте Доналдова мајка, госпођа Милер, иако је она та која највише губи. Њој доказ није потребан, иако га је тражила. Њена највећа трагедија је у томе што мора да бира између два зла – избацивање дечака из школе и уништавање његове будућности или уништавање оца Флина, а самим тим и сопственог сина, јер је отац Флин, на какав год начин, Доналду подршка. Иако на почетку разговора са сестром истиче како Доналда туче отац због вина, на крају сазнајемо да га туче због његове природе. “Па, можда неки дечаци желе да буду ухваћени. Зато га његов отац туче. Не због вина. Говорим о дечаковој природи сада, не нечему што је учинио. Не можете дете кривити за нешто што му је Бог дао.”

Госпођа Милер је једина која нема могућност избора, иако се чини да није тако. Уколико се одлучи за правду, постоји велика могућност да ће њеног сина неко убити, ако не његов отац, онда друштво или школа. Година је 1964. Госпођа Милер не може да се разведе, не може да пронађе бољи посао, не може да помогне сину да преживи у расистичком друштву. Једино што може да уради јесте да га подржи и да верује. Госпођа Милер верује, иако се хришћанско веровање сукоби са Доналдовом природом, што нам потврђује и Посланица Павла апостола Римљанима:

24 Бог их је зато са прохтевима њихових срца предао у нечистоту, да међусобно обешчашћују своја телеса 25 – они који су лажју заменили Божију истину, поштовали и клањали се творевини уместо творцу, који је благословен довека, амин. 26 Зато их је Бог препустио срамним страстима; њихове жене заменише природно општење неприродни, 27 а исто тако и људи оставише природно општење са женом и у својој пожуди распалише се један на другога, тако да људи с људима чине срам и на себи примају заслужену плату за своју заблуду. 5)

Сестра Алојзија је постепено издавала своју веру користећи се преварама и лажима, отац Флин је издавао своју веру преједањем, ако не доказаном педофилијом, док је госпођа Милер издала своју веру придодавши јој племенитост јер је њена мотивација најчистија у својој безусловности.

Сцена из филма; извор: simplystreep.com

Кроз цео филм присутан је лајт мотив ветра који доноси са собом изазовна искушења сваког лика. Ветар је перипатетичан, како каже главна јунакиња. Он наводи, помаже, али и збуњује, изазива лутања вида и слуха, сумње и несигурност. Прашина коју ствара колеба утемељене мисли и ствара хаос. Губи се систем, губи се вера у све постојеће и људи почињу да лутају и пате. Ликови и сами закључују да се ветар променио. Изненада, све је постало тесно, сестра Алојзија осећа своју одору са лица, тек тако да видимо да је нешто неподношљиво голица. Голицање је једнако Нурудиновом изненадном осећању хладноће у просторији у којој хладноћа никада није била упитна. Свет почиње да се руши. Вера почиње да се руши и знак је рушење гране на сестру која почиње да слепи и тако, чини се опомиње да нико више не види јасно. Признање сумње у последњим секундама филма нам доноси наду да ликови постају свесни ветра који их носи и сумње која некада поново може постати догма.

30 Али гледајући јак ветар побоја се, поче да тоне и повика говорећи: Господе, спаси ме. 31 А Исус пружи одмах руку, ухвати га и рече му: маловерни, зашто си посумњао? 32 И када уђоше у чамац, преста ветар.6)

Литература:

  1. John Patrick Shanley, Doubt, A screeplay based on stage play
  2. Rudin, S. (Producer), & Shanley, J. P. (Director). (2008). Doubt [Motion picture]. USA: Miramax
  3. Нови Завет, превео др Емилијан М. Чарнић, Београд: Издање библијског друштва

Ауторка: Мина Кулић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. По Матеју 12: 38-40
2. Посланица Римљанима 12: 17-19
3. По Матеју, 27: 24
4. По Матеју 21: 21
5. Римљанима 1: 24-27
6. По Матеју, 14: 30-32

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *