САЛО И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

Сало, мјесташце смјештено на обалама највећег језера Италије, језера Гарда, уједно престоница Италијанске Социјалне Републике у периоду од 1943-1945. године. Сало, мјесто у којем је своје посљедње дане провео Бенито Мусолини, прије него ли је, већ стријељан, објешен наглавачке „пркосио“ фашистима у њиховим најснажнијим упориштима – у градовима Комо и Милано.Сало, локација у коју је Пјер Паоло Пасолини смјестио радњу, испоставиће се, свога посљедњег филма – „Сало или стодвадесет дана Содоме“.

Он то, наравно, није учинио случјано, него је смјештајући радњу у само средиште нацистичке марионетске квазирепублике настојао извршити критику фашизма какву свијет, до тада, а мора се рећи ни до данас, није видио. Та „невиђеност“ се огледа у томе да је редитељ на један сасвим прост начин успио у намјери да нам представи сваки владајући систем, односно сам однос између оних који моћ посједују и оних који су им потчињени, а који су сведени на ниво објеката.

salo-2

Ово није само критка фашизма, него критика фашизма која лако, без видљиве границе, прелази и у критику данашњег „ишчашеног“ капиталистичког система (са све конзумеризмом, као пратећом појавом) и сваког система будућности који ће да почива на истим темељима, тј. на испољавању неограничене моћи мањине над обесправљеном већином, која одлучујући се да трпи колико може, (не)покушава пронаћи излаз из тог, сада већ уходаног система. Сам Пазолини ће у једној од својих посљедњих биљешки написати: „Филм представља огромну садистичку метафору за оно што је било нацистичко-фашистичко “одвајање” од својих злочина против човјечности. Нацисти-фашисти су своје жртве сматрали објектима те су аутоматски уништили било какву могућност људског односа с њима… Ко би могао сумњати у моју искреност када кажем да је порука филма одбацивање анархије моћи и непостојање историје?”

Пазолини инспирацију за сам филм налази у роману чувеног Маркиза де Сада „Стодвадесет дана Содоме“, међутим, овај филм није пука адаптација онога у роману написаног, а како би и био, када ово де Садово дјело није у цјелини сачувано, па ни не чуди што се и сам Пазолини прихватио писања сценарија, мада колају приче како је искусни режисер сценарио „имао у глави“ и у ходу га смишљавши успјешно довршио филм. Једина разлика коју код Пазолинија примјећујемо јесте та замјена де Садовог „бога“ – влашћу. Но, није само де Сад био инспиративан за Пазолинија, него се он доста позива и на Дантеа и његову „Божанствену комедију“. Посебно ако бисмо пажњу обратили на организацију радње. Погледајмо само подјеле у филму – „Антеинферно“ (или претпакао), а затим кругове самог пакла – „круг манија“, „круг гована“ и „круг крви“. За разлику од Дантеа, овдје проналазимо четири круга пакла, али ту није крај са бројем четири, око којега се, у овом остварењу, све врти. Четири су верзије завршетка филма.

pasolini
 Pjer Paolo Pasolini

Четири главна лика су војвода, бискуп, предсједник и судац, који уз помоћ четири старије проститутке уводе осамнаест младих људи (по девет младића и дјеовјака) у сам пакао такозване Салске Републике. Тај пакао се огледа у најразличитијим облицима сексуалних и иних девијантности, којима су склони већ поменути – војвода, бискуп, предсједник и судац, а те девијантности очитују се  у хомосексуализму, бруталним силовањима, садизму, мазохизму и копрофагији, којима су изложени њихови „штићеници“. Потпуна контрола коју велика четворка има над тих двадесетак младих људи резултира масовном егзекуцијом ових потоњих, док главешине, сваки са свог прозора, посматрају свечани чин, праћен мелодијом „Кармине Буране“ Карла Орфа.
Филм је због свега наведеног пролазио кроз голготу цензура, забрана, што није било карактеристично за филмове које је раније потписивао Пјер Паоло Пазолини. Он ни у својим ранијим остварењима није „шминкао стварност“, напротив, сви његови филмови одишу реалношћу и стварном, суморном сликом живота пролетаријата тадашње Италије. Наравно, уколико се већ није радило о адаптацијама, какав је био случај са „Кантерберијским причама“, „Декамероном“, али и једној наизглед схизофреној сарадњи овог редитеља, познатог љевичара, марксисте и декларисаног хомосексуалца, са католичком црквом приликом израде филма „Јеванђеље по Матеју“, који и данас важи за један од филмова који на најбољи начин представљају живот Исуса Христа.

salo-6

Пазолини је успио у својој намјери да једном шокантном, „шкакљивом“ темом привуче публику да се заинтересује за овај филм, чија је идеја и била да се он покаже као појава која ће, уједно, да привлачи и одбија публику. Тако су биоскопи у родној му Италији били дупке пуни на самом почетку емитовања, да би се и прије половине одмотане филмске траке исти ти биоскопи испражњавали, јер је публика била саблажњена сценама које су у филму преовладавале. Филм је управо из тих разлога био забрањен у великом броју држава, чак и у неким западним демократијама. Међутим, те забране нису биле ни изблиза значајне колико ће бити она коју ће Пазолини лично доживјети у својој домовини, недуго након завршетка снимања.

Познат по свом бритком језику приликом коментарисања актуелних тема, свестраности која га је доводила до тога да се осјећа позваним да прокоментарише многе малигне појаве у Италији, али и уопште, пошто се ради о универзалним темама, које муче сваког мислећег грађанина савременог свијета. Тако ће (нас) Пазолини упозорити да смо „сви у опасности“, у своме посљедњем интервјуу којег је дао листу „Јединство“ („L’Unita“), новинару Фурију Коломбу.

salo-3Овај интервју налазим као наставак на горепоменути филм, јер је вођен након снимања, а прије премијере, коју ће филм доживјети неких двадесетак дана након овог разговора. Интервју је вођен 1975. године, али занемаривши поједине ситнице, ми бисмо врло лако могли рећи да се основне идеје у њему изречене односе и на 2005. или било коју, скорију годину. Управо тако видимо колико је то друштво на глобалном плану заиста узнапредовало када су људске слободе у питању, у тих неких тридесет, а можемо слободно рећи и више година. Пазолини се већ на самом почетку разговора дотиче и Републике Сало, али која у овом контексту се чини помало идеалнијим мјестом за живот, него што је то модерна средина. Разлог томе је тај што је једна таква, нацистичка творевина отворено пропагирала своју основну идеју, идеју којом се водила до тачно одређеног, свима познатог циља, те јој се било много лакше супротставити (како Пазолини каже „с мало храбрости и савјести“), док у овим нешто модернијим системима не само да не можемо проникнути тако једноставно у њихове „идеје водиље“, него су оне, колико год црне биле, сјајно забашурене, стављене у шарену, привлачну фолију, која нас само удаљава, вуче на другу страну, далеко од разумијевања њихове основне улоге. Пазолини о томе говори на овај начин: „Али, данас је другачије. Данас вам може прићи неко ко изгледа као пријатељ, неко добар и љубазан, али ко је колаборатор (рецимо неке телевизијске станице). Треба некако зарадити за живот, а то није злочин. Неко други, разне групе, прилазе вам агресивно, са својом идеолошком уцјеном, упозорењима, проповједима, анатемама, које су такође пријетње. Они марширају са својим паролама и заставама, али по чему се такви разликују од „власти“?“

Поново смо се дотакли власти, која се одржава таквом каква јесте, кроз свесрдну помоћ образовања, односно образовног процеса. Путем њега се јасно прави разлика између господара и поданика, али опет и једнима и другима „усађују“ једнаке, универзалне вриједности. Но, друга је ствар то што се господари редовно налазе у бољем положају за нпр. „маневрисање на берзи“ ради постизања „универзалног добра“, док поданици до тог „добра“ могу доћи само силом или како Пазолини каже „уз помоћ штангле“ (и даље цитат: „Убијам, али сам добра особа!“, јер је тај начин поданику једини доступан не би ли остварио оно што му власт, управо кроз тај образовни систем представља вриједним). Према томе, Пазолини не осјећа сажаљење према оним поданицима, чија жеља за свргавањем господара постоји искључиво из разлога да би они сами засјели на њихово мјесто, него према онима поданицима који су гладни сопствене слободе, тј. управљања властитим, а не туђим животима, баш супротно од господара који те поданике своде на ниво објекта (што нас опет сјећа филма о којем је раније било ријечи).

salo-4Управо нас тај владајући систем учи и окретању главе од сурове истине, од правих проблема, о чему Пазолини говори када Коломбо заподјене разговор о фашизму и неофашизму, који није само проблем, као што и сами знамо, Италије. Пазолини кључне људе, који би требали отворено да проговарају о тим, горућим проблемима, упоређује са луткама чије се главе окрећу за стоосамдесет степени и они, упркос тешко рјешивим проблемима, пажњу поклањају ситницама, такорећи. Скретање са битне теме на оне лако сварљиве јесте замка у коју многи упадају, а Пазолини сам за себе каже да је један од оних који је већ платио цијену силаска у пакао (не можемо, а да не примјетимо још једну сличност са Дантеом. Силазак жива човјека у пакао, с тим што се Пазолини нашао у паклу (нео)фашизма), тиме што је јако добро упознат са тим проблемом прећуткивања, те да одлично зна „све црне овце“, чијим би се одстрањивањем ови проблеми много лакше дали ријешити. Међутим, сви ти „кочничари“, „црне овце“, „окретачи главе“ или како год их назвали, очито, као такви одговарају систему, што даље говори да са фашизмом ни у том тренутку није рашчишћено, иако му је смрт проглашена још тридесет година раније.

Да се сва критика не обруши на образовни систем као основно упориште власти, Пазолини ће Коломбу казати: „Не заваравајте се. И ви сте, заједно са образовним системом, телевизијом и вашим умирујућим новинама, велики чувари тог ужасног поретка који почива на концептима посједовања и уништавања. Вашој срећи нема краја када на неког преступника можете да налијепите своју етикету. Мени то изгледа као једна од многих операција масовне културе. Пошто не можемо да спријечимо неке ствари, умирујемо се тако што за њих правимо полице на којима ћемо их држати.“ Затим даље, у току разговора, наставља: „Слушам политичаре и њихове фразе, све политичаре, и то ме излуђује. Они и не знају о којој земљи причају, од ње су удаљенији него Мјесец. Као и писци. И социолози. И експерти свих фела.“ Логично је било идуће питање Фурија Коломба, у којем режисера пита: „Зашто мислите да су неке ствари вама јасније?“, а овај му одговара: „Не желим више да причам о себи; можда сам већ рекао превише. Сви знају да сам дебело платио за своје искуство. Али, ту су и моје књиге и филмови. Можда гријешим, али и даље тврдим да смо сви у опасности.“ Намјерно преносим готово сваку ријеч завршетка овог интервјуа, чији је наслов гласио „Сви смо у опасности“, а који је сам Пазолини одабрао као идеалан за овај текст. Додуше, Пазолини није стигао да одговори на још неколико Коломбових припремљених питања, а што је обећао учинити писмено, но, „забране“ су га спријечиле.

Дан касније, другог новембра 1975. године, Пазолини је пронађен мртав. Више пута прегажен властитим аутомобилом, за шта је кривим проглашен Ђузепе Пелоци, тада седамнаестогодишњак. Пелоци је прво признао убиство, да би након неколико година проведених у затвору изјавио да он за исто није крив, чиме је само створио плодно тле за нова нагађања о мотивима и виновницима тог свирепог злочина, убиства једног од највећих италијанских режисера, али и једног истакнутог писца, сликара, лингвисте, новинара, а поред свега и политичара, који је као такав био „трн у оку“ многима, који нису имали довољно знања, умијећа, снаге да му се супротставе на неке легалне, људскије начине, него да ставе још једну, најсуровију забрану на његов рад, овога пута је то било убиство!

salo-5

Истина је да је Пазолини био један од оних који су знали сувише, то је и сам признао, али је мислио да је већ тада платио цијену тог свог знања – неко други није мислио тако. Цијена „вишка знања“ је за њих био (његов) живот.

Остаје само питање, шта је то, заиста, натјерало „сиве еминенције“ на ликвидацију Пазолинија? Многи вјерују да су Пазолинију главе дошли неофашисти, како због његових радикално лијевих ставова, тако и због отвореног хомосексуализма, чиме је представљао пријетњу читавом тамошњем демохришћанском естаблишменту, па стога никоме од њих није ни било стало да се свирепе убице што прије доведу пред лице правде. Штавише, они се успјешно крију већ четрдесет година. Можда је разлог убиства било Пазолинијево константно критиковање система у јавности, без длаке на језику? Можда ћемо некад и сазнати праву истину о убиству. Можда.

Нама остаје само да се питамо, између осталог и то како би Пазолини прокоментарисао наше данашње друштвене (не)прилике. Ако нас ишта може утјешити онда су то његови филмови, биљешке, текстови, есеји, који су ванвременски, па су као такви, актуелни и данас и са истим жаром проговарају о проблемима који нас муче у савременом свијету, али нас итекако растужује то што и четрдесет година након његове смрти, ми још увијек битку водимо са истим противницима, а и на то нас је Пазолини припремио својом реченицом: „Сумњам да ће икада постојати друштво у којем ће човјек бити слободан.“

Литература:

Salò, or the 120 Days of Sodom

Pier Paolo Pasolini’s own notes on him film Salò

https://anarhisticka-biblioteka.net/library/pier-paolo-pasolini-o-filmu-salo

Аутор: Небојша Чандић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *