ROMANTIČNA PRIČA NA ŽUTO-CRNE PRUGE

Pariz. Rue des Francs-Bourgeois, kafe ”La Marquis” i jedna mlada žena koja je odlučila da svoju elegantnu belu košulju i lepršavu teget suknju danas ukombinuje sa helankama na žuto-crne pruge. Teško je bilo ne primetiti je tog osunčanog jesenjeg dana kako nepomično sedi na jednoj od onih nestabilnih stolica u kafeu i sa osmehom i suzama u očima čita nečije reči na beloj hartiji. ”Da li je sve u redu?” Pogled joj se na momenat odvojio od papira, a konobar kao da je trže i opet vrati u realnost. Ah, ti učtivi francuski konobari sa svojim gotovo urođenim šarmom. ”Da, jeste. Hvala.” Ukoliko vam pažnju u tom trenutku nije privukla devojčica na stazici pored, koja se jednim spretnim pokretom popela na bicikl ili starac koji je, vrteći svoj štap, nameravao da i danas prelista novine u ovom malenom kafeu, onda biste svakako mogli primetiti onaj tračak nesigurnosti ove mlade žene dok pokušava što pravilnije da izgovori francuski naglasak. Da ste ostali tu još koji minut palo bi vam na pamet i da bi ona u nekim drugim okolnostima na nekom malo udaljenijem mestu odavde uz te ukusne kroasane umesto velike kremaste kafe sigurno naručila čaj u ovim popodnevnim satima.

99225756MEBEFOREYOU2-culture-large_trans++piVx42joSuAkZ0bE9ijUnGH28ZiNHzwg9svuZLxrn1U

”Klarkova, mogu da čujem kako ti se dah ubrzava…” Sunce je uspelo da osvetli mastilo na hartiji te se tako po neka reč mogla pročitati i dok ste sedeli za susednim stolom. Čitala je pismo. Čvrsto je stiskala taj papir kao da se boji da bi joj svakog minuta mogao odleteti. ”Nemoj suviše često da misliš o meni. Ne bih da mislim kako si sva kmezava. Samo živi dobro. Samo živi.” Osmeh joj je polako postajao sve širi i širi dok su suze pretile da skliznu niz obraze. ”Biću kraj tebe na svakom tvom koraku. Voli te, Vil.” Uz blago klimanje glavom odvojila je pogled od hartije, nekako pomalo zbunjeno platila račun i sa svojom torbicom krenula niz trotoar. Gde li se samo uputila sa tim visokim potpeticama? Iako se polako gubila među svim tim ljudima lako bi vam se moglo učiniti da ste je istog tog popodneva sreli i preko puta kafea u onoj poznatoj parfimeriji ”L’Artisan Parfumeur” gde, kao po nekom dobrom savetu, kupuje parfem ”Papillons Extreme” ili ste je možda krajičkom oka zapazili dok je u svojim šarenim helankama prelazila onaj prelepi lučni most Pont Alexandre III preko reke Sene. Gde god da ste je sreli tog dana shvatili biste da zaista uživa. Bila je od onih turista koji su obraćali pažnju na svaki detalj Pariza kako bi sa sobom poneli što više uspomena iz ove velelepne metropole. Udisala je vazduh punim plućima. Izgleda da je ispunila obećanje. Živela je.

09-me-before-you.w529.h352

Luiza Klark je nastala u mašti engleske novinarke i spisateljice Džodžo Mojes, dok ju je na platnu juna ove godine svojom šarmantošću i profesionalizmom dočarala glumica Emilija Klark. Džodžo, koju prijatelji opisuju kao veoma pozitivnu ženu, jedna je od retkih autora koji su u svojoj rodnoj zemlji dva puta osvojili nagradu za ”Najbolju ljubavnu priču godine” od strane ”Asocijacije pisaca romantičnih novela”, dok je široj publici postala poznata po svom bestseleru ”Poslednje pismo”. Sa davno urezanom profesionalnom navikom da priča o onom o čemu ljudi nekako uvek ćute i inspirisana realnom životnom pričom jednog engleskog ragbiste koji je nakon nesreće ostao paralizovan, a zatim u dogovoru sa svojim roditeljima odlučio da se podvrgne eutanaziji u švajcarskoj klinici ”Dignitas”, Džodžo je 2012. godine odlučila da napiše knjigu ”Me before you” (”Dok nisam srela tebe”). Kroz veoma šašav lik Luize Klark ova spisateljica je želela da ljudima sklonim osuđivanju prikaže i onu drugu stranu priče.

sam-claflin-emilia-clarke-me-before-you-warner-bros-everett-053116

Zbog nedavno izgubljenog posla konobarice i loše finansijske situacije u kojoj se našla njena šestočlana porodica Luiza je primorana da nađe novi posao. Iako nema velike ciljeve u svom životu i živi isključivo od danas do sutra Luiza zna da nikako ne želi da se vrati poslu u fabrici pilića niti da ponovo noću slaže robu na policama lokalnog supermarketa. Njen savetnik, verovatno onim uvek nepredvidivim prstom sudbine, jednog popodneva joj naleti na oglas u kojem se traži negovateljica koja bi pravila društvo jednom kvadriplegičaru i predlaže joj da ode na razgovor. U majčinom elegantnom poslovnom kostimu koji je jedva navukla na sebe i sa kosom podignutom u rep Luiza po prvi put zakoračuje u velelepni dom porodice Trejnor. Nakon veoma nespretnog intervjua sa gospođom Trejnor uz neprestano prikrivanjem novog šlica na suknji, koji se pojavio istog momenta kad se spustila na skupocenu belu garnituru, Luiza dobija posao. Svojim karakterističnim opisima detalja Džodžo je dočarala i lik Vila Trejnora tridesetpetogodišnjaka koji je nakon luksuznog života uspešnog biznismena neobazrivim prelaženjem ulice jedne kišne večeri ostao doživotno paralizovan. Prvi susret ova dva lika kao i njihovo svakodnevno viđanje u početku je prikazano kroz hladan odnos, jer Luiza ma koliko da se trudila nikako nije mogla da pronađe način da razveseli ovog mladog čoveka i napokon pređe tu tvrđavu koju je Vil dve godine veoma vešto sazidao oko sebe. Mrzovoljnog mladića u kolicima koji uz japanske filmove i neprestano gledanje kroz prozor svakog sekunda žali za svojim životom pre nesreće dočarao je britanski glumac Sem Klaflin koji je privrženost svom poslu pokazao gubitkom skoro četrdeset kilograma za ovu ulogu.

mebeforeyou-birthdaybumblebeesocks

Dugogodišnje prijateljstvo između planetno popularne Kalisi iz ”Igre prestola” i Finika Odera iz filma ”Igre Gladi” bilo je presudno za predstavljanje odnosa između nekadašnjeg svestranog mladića i lokalne devojke koja nikako da razume kako tamo negde drugde u svetu može biti bolje nego u njenom rodnom Stortfoldu. Shvatajući koliko joj je novac potreban Vil odlučuje da napokon susti gard i prepusti se Luizinim planovima. Između čitanja upustava o Vilovoj bolesti koje joj je njegov bolničar i dobar prijatelj Nejtan ostavio i unošenja drva spolja Luiza slučajno načuje u razgovoru gospođe i gospodina Trejnora pravi razlog ožiljaka na Vilovim rukama kao i njenu funkciju zbog koje su je zaposlili na šest meseci u svojoj kući. Mladić koga je uspela napokon da obrije i ošiša i povrati mu osmeh na lice i koji joj je za rođendan poklonio helanke na žuto-crne pruge, jer se sećao iz njenih priča da su joj one nekada davno bile omiljene, pre tri meseca je roditeljima saopštio svoju odluku da želi da okonča život u švajcarskoj klinici ”Dignitas” i da im daje rok od pola godine da se sa tom njegovom odlukom pomire.

Džodžo je više puta naglasila kako se bojala da će, ukoliko ovaj problem ne predstavi na pravi način, uništiti svoju karijeru, ali joj je tu sumnju razrešila kako sama njena odlučnost da objavi ovu priču tako i neverovatna glumačka postava u filmu za koji je i sama napisala scenario. Svojim šarenim odevnim kombinacijama i neprestanim osmehom na licu Emilija Klark je Luizi dala neverovatnu harizmu kojom je kroz razna putovanja i izlete u dogovoru sa Vilovim roditeljima pokušavala da mu vrati nadu u život. Engleska autorka je pokušala i ljubavlju kao najmoćnijom stvari na svetu da preokrene situaciju, ali i da prikaže njenu pravu moć kada je reč o prihavatanju odluka upravo onih ljudi koje najviše volimo. Nakon neverovatnog plesa na venčanju svoje bivše sa Luizom u krilu, egzotičnog putovanja na Mauricijus i tinejdžerskih poljubaca Vil Luizi saopštava da nikada nije ni razmišljao da promeni svoju odluku i moli je da pođe sa njim na kliniku. Sem Klaflin je tokom intervjua na premijeri filma izjavio da mu je upravo ta scena ispovesti na plaži bila najteža za snimanje, jer je trebalo ostati nepomičan dok je Emilija svojom neverovatnom glumom dočarala Luizinu nemoć da prihvati kraj Vilovog života.

maxresdefault (1)

Uz veliku podršku svoje porodice posle nekoliko nedelja provedenih u četiri zida svoje male sobe Luiza ipak odlazi u Švajcarsku i odlučuje da provode poslednje minute Vilovog života u njegovom zagrljaju.

”Svestan sam da sam ti naneo bol i da sam ti doneo tugu, i nadam se da ćeš jednog dana, kada budeš bila manje ljuta na mene, uvideti da nisam imao izbora osim da uradim ono što sam uradio, a uvidećeš da ćeš i ti imati zaista dobar život, bolji nego da me nisi srela.”  Reči su joj bile u glavi sve vreme dok je birala onaj parfem koji joj je on preporučio, pa i dok je u svojim bubmar helankama koračala jednim od najektravagantnijih mostova koji je spajao kvart Jelisejskih polja sa kvartom Ajfelovog tornja. Vil je bio u pravu kada je pričao o božanstvenosti i jedinstvenosti ovog grada. Izgleda da je imao tu moć da joj pružao neki čudan mir. ”Koračaj ponosno i hrabro, Klarkova.”  I koračala je.

Autorka: Milana Kvrgić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *