Put džeparoša

Pickpocket,
Robert Bresson

The style of this film is not that of a thriller. Using image and sound, the filmmaker strives to express the nightmare of a young man whose weaknesses lead him to commit acts of theft for which nothing destined him. However this adventure, and the strange paths it takes, brings together two souls that may otherwise never have met.

Ovim rečima se otvara Pickpocket, jedan od najpoznatijih radova velikog majstora filma Roberta Bresona. Raščišćavanjem terena, Breson odmah na početku ukazuje da ovo nije triler. Može se pretpostaviti iz gore navedenog teksta da je reč o nastanku jedne ljubavi odnosno o svim zanimljivim događajima koji su doveli do nje. I da i ne. Ovo jeste deo značenja filma na jednom nivou, ali ovim je previše pojednostavljeno ili barem samo simbolično izrečen opštiji smisao ovog filma.

Film nam pokazuje život Mišela (Mishel), momka koji se iz očaja okreće lopovluku i biva jako uspešan u tome. U međuvremenu upoznaje Žan (Jeanne), lepu komšinicu svoje majke, zbog koje u jednom trenutku prestaje da krade i pokušava da joj pomogne u podizanju deteta. Na žalost, ponovo pada pred iskušenjem i pokušava da ukrade novac, zbog čega završava u zatvoru. Završetak filma je smešten u zatvoru, gde se Mišel u potpunosti prepušta (i u potpunosti prihvata) Žan.

Egzistencijalni put i njegovo rešenje

Početni deo ovog filma okarakterisao bih kao čisto egzistencijalan, što se može potvrditi i na planu priče i na planu samog pripovednog iskaza filma. U pogledu priče vidimo Mišela, koji živi bezvredan i prazan život zbog kojeg se i okreće lopovluku. Počinje da krade iz čistog egzistencijalnog očaja. Uočavajući besmisao sveta kakav jeste s jedne strane, i nemogućnosti ostvarenja sebe kao ličnosti ili bilo kakvog smislenog života u istom s druge strane, buni se protiv stvarnosti, snalazi se i kreće na svoj put. On odustaje od verovanja da postoji Svrha ili Smisao u životu i prepušta se okrutnoj igri stvarnosti. Prestaje da traga za smislom na način na koji ga drugi nalaze (ili barem veruju da ga nalaze) jer je shvatio da ga tako sigurno neće naći. Ovo se naravno treba uzeti kao Mišelova prepostavka a ne kao činjenica, ali nije teško doći do  istog zaključka. Dovoljno je samo pogledati većinu ljudi i uvideti da njihovi postupci i njihov život imaju malo ili nimalo Smisla, ako Smisao zamislimo kao nešto „dobro”, ili u najmanju ruku neprotivrečno. Štaviše, taj put svakodnevnog čoveka se ispostavlja besmislenijim od logike kojom se služi Mišel – od pobune i korišćenja situacije u kojoj se nalazi. Od prihvatanja besmisla i služenja njime. Egzistencijalnom terminologijom rečeno: od uočavanja apsurda (i pokušaja da se on prevaziđe).

U pogledu pripovednog iskaza, možemo primetiti da je film crno-beli, osvetljenje krajnje sumorno, gluma u potpunosti lišena ekspresivnosti, i svi likovi u filmu izgledaju kao potpuno mehanički sklopovi koji rade na dugme. Ova, Bresonu svojstvena ekstremnost u tom pogledu perfektno oslikava ono što bi svet trebalo da bude za Mišela ili, smelije, ono što je svet u prirodi stvari (možda najbolje reći: Ono što Mišel misli da je priroda stvari).

Mišelu „posao” odmah kreće za rukom i upoznaje još dvojicu džeparoša sa kojima sarađuje. Ovaj period čini se najplodniji; očaja više nema, a Mišel se čini nikad boljim. Nakon što uhapse njegove saučesnike, on odlučuje da napusti Pariz. Način na koji donosi tu odluku je prikazan u ironičnom svetlu jer mu ta mogućnost ne pada na pamet sve dok mu je ne predloži Žan, osoba koja i dalje pokušava da nađe smisao ustaljenim načinima, povinujući se stvarnosti. Ovim činom se ismeva njegova probuđenost i oholost time što on, „probuđena ličnost”, koja je shvatila besmisao života i pobunila se, ne vidi šta je najbolje za njega, već mu to mora reći neko ko je i dalje u običnom životu zarobljen.

Ovde vidimo jedan od ključnih delova Bresonove misli koji će se pokazati kasnije. Naime, ovim se ismeva mogućnost da je uopšte moguće uočiti apsurd i besmisao, a potom ga prihvatiti i time ga pobediti. Nagoveštava se nemogućnost prevazilaženja apsurda samim prepoznavanjem istog. Mišel i dalje ostaje u svetu koji funkcioniše isto. To što je on pronikao kako taj svet radi, i što je odlučio da ga iskoristi nije nikakva pobuna, štaviše (po Bresonu) samo veći poraz jer je pristao igrati po pravilima. Jedina razlika je što sada nisu u pitanju konvencije i pravila ljudi, već pravila samog apsurdnog sveta.

Nakon odlaska i života u inostranstvu, Mišel se vraća u Pariz i zatiče Žan koja sada živi kao siromašna samohrana majka. U tom trenutku on je već promenjen čovek, više nije lopov. Sada je i sam (svesno ili nesvesno) ušao u onu igru koju igraju svi koji nisu videli ono što i on. Na pošten način zarađuje novac za dete, ali na samo jedan momenat potpada pod uticaj svog poroka i biva uhapšen. Iako je naizgled prošao ceo krug, od očaja, preko uočavanja apsurda i njegovog prihvatanja do povratka u „običan svet”, Mišel ipak završava u goroj situaciji nego na početku.

Ovde se savladavanje apsurda sredstvima apsurda eksplicitno pokazuje nemogućim. Stavljanjem Mišela u zatvor, Breson pokazuje pogubnost njegovog metoda. Shvatajući da je život besmislen i buneći se protiv toga on je sam pokušao na svoj način da mu da smisao, ali bezuspešno. Mišel tako pada na nivo „običnog” čoveka, onoga od koga je bežao. Samo ovog puta u potpunosti lišen bilo kakve slobode. Nakon boravka u zatvoru, Mišel čini ono što se ispostavlja kao ključni momenat Bresson-ovog načina prevazilaženja apsurda – transcedentni korak.

U trenutku kada prihvati Žan on čini taj neophodni korak i nalazi pravi Smisao. Potpunim izmeštanjem iz apsurdnog sveta dolazi do osmišljavanja. Tokom celog filma bio je vezan za ono materijalno: bukvalno, živeći u materijalnom svetu i po njegovim konvencijama i simbolično, baveći se lopovlukom i tako pokušavajući da pobedi materijalno materijalnim. Tek praveći transcedentni korak i prihvatajući Žan on nalazi smisao i svrhu u onome što nije svojstveno ovome svetu, mozda čak i njemu oprečno.

Mišel nalazi spas u onom duhovnom, izlazi iz materijalnog zatvora na koji je osuđen svaki čovek. Breson ovo naravno prikazuje maestralno, scenom u kojoj Mišel ljubi Žan kroz rešetke i čineći to u čelo, daje duhovniji ton celoj sceni; upućuje na Boga i religiju.

Ovaj film i ovakav kraj, koji sa sigurnošću upućuje na duhovno kao Boga pripisao bih Bresonovoj religioznosti. Film prikazuje put od egzistencijalnog očaja do momenta transcendencije, prepoznavanja Boga, Otkrovenja. Breson daje svoju interpretaciju transcedentnog rešenja egzistencijalnog problema.

Jedinstvenost puta

Još jedan zanimljiv momenat za analizu jeste to kako se ispostavlja (što Breson i nagoveštava tekstom na početku filma) da je put do, nazovimo ga „Smisla” jedinstven za svakog čoveka. Nema uniformnog načina prevazilaženja apsurda i pronalaženja smisla. Taj put nije obrazac koji se može pratiti, štaviše u filmu se pokazuje sasvim suprotno. Naš lik dolazi do poslednjeg koraka time što se buni protiv uspostavljenog obrasca. Ovo naravno ne treba uzeti kao univerzalni i nužni momenat, jer je to samo u njegovom, jedinstvenom putu bila nužna pobuna (pa i prima faciae pobuna). Na širem planu to je u potpunosti kontigentno.

Pored izlaganja duhovnog rešenja, možda je bolje posmatrati film kao podsticaj na rešavanje problema, na iznalaženje našeg rešenja, kakvo god ono bilo. Naravno, film nam tu dolazi kao vodič, kao jedan primer osmišljavanja, ali ne moramo uopšte slediti njegov kraj tj. Bresonovo transcendento rešenje; ali ovim već izlazimo iz filma, pa ćemo ovu priču ostaviti za drugi put.

Izmeštajući Boga i religiju iz priče, možemo se pomeriti na opštiji problem prevazilaženja apsurda pa i razmisliti o ostalim načinima za pronalaženje smisla koji ne uključuje religjiski momenat. Možemo i razmisliti zašto prevazilaženje apsurda deluje krucijalno u postajanju delatnom ličnosti, ličnosti koja će imati zbog čega da dela i time osmisli svoje postojanje (pod pretpostavkom, naravno, da nema datog smisla)? Zašto ne možemo ostati na nivou Mišelove kvazitrasformacije ili čak na nivou pre otkrivanja apsurda i živeti život „na običan način”? Da li je prevazilaženje apsurda krucijalno za pronalaženje (ili kreiranje) našeg sopstva? Da li bi to bilo pravo sopstvo? Ova pitanja ostavićemo za neki drugi put i zadržati se samo na po(r)ukama Bresonovog Džeparoša.

Autor: Mladen Ilić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *