Пут џепароша

Pickpocket,
Robert Bresson

The style of this film is not that of a thriller. Using image and sound, the filmmaker strives to express the nightmare of a young man whose weaknesses lead him to commit acts of theft for which nothing destined him. However this adventure, and the strange paths it takes, brings together two souls that may otherwise never have met.

Овим речима се отвара Pickpocket, један од најпознатијих радова великог мајстора филма Роберта Бресона. Рашчишћавањем терена, Бресон одмах на почетку указује да ово није трилер. Може се претпоставити из горе наведеног текста да је реч о настанку једне љубави односно о свим занимљивим догађајима који су довели до ње. И да и не. Ово јесте део значења филма на једном нивоу, али овим је превише поједностављено или барем само симболично изречен општији смисао овог филма.

Филм нам показује живот Мишела (Mishel), момка који се из очаја окреће лоповлуку и бива јако успешан у томе. У међувремену упознаје Жан (Jeanne), лепу комшиницу своје мајке, због које у једном тренутку престаје да краде и покушава да јој помогне у подизању детета. На жалост, поново пада пред искушењем и покушава да украде новац, због чега завршава у затвору. Завршетак филма је смештен у затвору, где се Мишел у потпуности препушта (и у потпуности прихвата) Жан.

Егзистенцијални пут и његово решење

Почетни део овог филма окарактерисао бих као чисто егзистенцијалан, што се може потврдити и на плану приче и на плану самог приповедног исказа филма. У погледу приче видимо Мишела, који живи безвредан и празан живот због којег се и окреће лоповлуку. Почиње да краде из чистог егзистенцијалног очаја. Уочавајући бесмисао света какав јесте с једне стране, и немогућности остварења себе као личности или било каквог смисленог живота у истом с друге стране, буни се против стварности, сналази се и креће на свој пут. Он одустаје од веровања да постоји Сврха или Смисао у животу и препушта се окрутној игри стварности. Престаје да трага за смислом на начин на који га други налазе (или барем верују да га налазе) јер је схватио да га тако сигурно неће наћи. Ово се наравно треба узети као Мишелова препоставка а не као чињеница, али није тешко доћи до  истог закључка. Довољно је само погледати већину људи и увидети да њихови поступци и њихов живот имају мало или нимало Смисла, ако Смисао замислимо као нешто „добро”, или у најмању руку непротивречно. Штавише, тај пут свакодневног човека се испоставља бесмисленијим од логике којом се служи Мишел – од побуне и коришћења ситуације у којој се налази. Од прихватања бесмисла и служења њиме. Егзистенцијалном терминологијом речено: од уочавања апсурда (и покушаја да се он превазиђе).

У погледу приповедног исказа, можемо приметити да је филм црно-бели, осветљење крајње суморно, глума у потпуности лишена експресивности, и сви ликови у филму изгледају као потпуно механички склопови који раде на дугме. Ова, Бресону својствена екстремност у том погледу перфектно осликава оно што би свет требало да буде за Мишела или, смелије, оно што је свет у природи ствари (можда најбоље рећи: Оно што Мишел мисли да је природа ствари).

Мишелу „посао” одмах креће за руком и упознаје још двојицу џепароша са којима сарађује. Овај период чини се најплоднији; очаја више нема, а Мишел се чини никад бољим. Након што ухапсе његове саучеснике, он одлучује да напусти Париз. Начин на који доноси ту одлуку је приказан у ироничном светлу јер му та могућност не пада на памет све док му је не предложи Жан, особа која и даље покушава да нађе смисао устаљеним начинима, повинујући се стварности. Овим чином се исмева његова пробуђеност и охолост тиме што он, „пробуђена личност”, која је схватила бесмисао живота и побунила се, не види шта је најбоље за њега, већ му то мора рећи неко ко је и даље у обичном животу заробљен.

Овде видимо један од кључних делова Бресонове мисли који ће се показати касније. Наиме, овим се исмева могућност да је уопште могуће уочити апсурд и бесмисао, а потом га прихватити и тиме га победити. Наговештава се немогућност превазилажења апсурда самим препознавањем истог. Мишел и даље остаје у свету који функционише исто. То што је он проникао како тај свет ради, и што је одлучио да га искористи није никаква побуна, штавише (по Бресону) само већи пораз јер је пристао играти по правилима. Једина разлика је што сада нису у питању конвенције и правила људи, већ правила самог апсурдног света.

Након одласка и живота у иностранству, Мишел се враћа у Париз и затиче Жан која сада живи као сиромашна самохрана мајка. У том тренутку он је већ промењен човек, више није лопов. Сада је и сам (свесно или несвесно) ушао у ону игру коју играју сви који нису видели оно што и он. На поштен начин зарађује новац за дете, али на само један моменат потпада под утицај свог порока и бива ухапшен. Иако је наизглед прошао цео круг, од очаја, преко уочавања апсурда и његовог прихватања до повратка у „обичан свет”, Мишел ипак завршава у горој ситуацији него на почетку.

Овде се савладавање апсурда средствима апсурда експлицитно показује немогућим. Стављањем Мишела у затвор, Бресон показује погубност његовог метода. Схватајући да је живот бесмислен и бунећи се против тога он је сам покушао на свој начин да му да смисао, али безуспешно. Мишел тако пада на ниво „обичног” човека, онога од кога је бежао. Само овог пута у потпуности лишен било какве слободе. Након боравка у затвору, Мишел чини оно што се испоставља као кључни моменат Брессон-овог начина превазилажења апсурда – трансцедентни корак.

У тренутку када прихвати Жан он чини тај неопходни корак и налази прави Смисао. Потпуним измештањем из апсурдног света долази до осмишљавања. Током целог филма био је везан за оно материјално: буквално, живећи у материјалном свету и по његовим конвенцијама и симболично, бавећи се лоповлуком и тако покушавајући да победи материјално материјалним. Тек правећи трансцедентни корак и прихватајући Жан он налази смисао и сврху у ономе што није својствено овоме свету, мозда чак и њему опречно.

Мишел налази спас у оном духовном, излази из материјалног затвора на који је осуђен сваки човек. Бресон ово наравно приказује маестрално, сценом у којој Мишел љуби Жан кроз решетке и чинећи то у чело, даје духовнији тон целој сцени; упућује на Бога и религију.

Овај филм и овакав крај, који са сигурношћу упућује на духовно као Бога приписао бих Бресоновој религиозности. Филм приказује пут од егзистенцијалног очаја до момента трансценденције, препознавања Бога, Откровења. Бресон даје своју интерпретацију трансцедентног решења егзистенцијалног проблема.

Јединственост пута

Још један занимљив моменат за анализу јесте то како се испоставља (што Бресон и наговештава текстом на почетку филма) да је пут до, назовимо га „Смисла” јединствен за сваког човека. Нема униформног начина превазилажења апсурда и проналажења смисла. Тај пут није образац који се може пратити, штавише у филму се показује сасвим супротно. Наш лик долази до последњег корака тиме што се буни против успостављеног обрасца. Ово наравно не треба узети као универзални и нужни моменат, јер је то само у његовом, јединственом путу била нужна побуна (па и prima faciae побуна). На ширем плану то је у потпуности контигентно.

Поред излагања духовног решења, можда је боље посматрати филм као подстицај на решавање проблема, на изналажење нашег решења, какво год оно било. Наравно, филм нам ту долази као водич, као један пример осмишљавања, али не морамо уопште следити његов крај тј. Бресоново трансценденто решење; али овим већ излазимо из филма, па ћемо ову причу оставити за други пут.

Измештајући Бога и религију из приче, можемо се померити на општији проблем превазилажења апсурда па и размислити о осталим начинима за проналажење смисла који не укључује религјиски моменат. Можемо и размислити зашто превазилажење апсурда делује круцијално у постајању делатном личности, личности која ће имати због чега да дела и тиме осмисли своје постојање (под претпоставком, наравно, да нема датог смисла)? Зашто не можемо остати на нивоу Мишелове квазитрасформације или чак на нивоу пре откривања апсурда и живети живот „на обичан начин”? Да ли је превазилажење апсурда круцијално за проналажење (или креирање) нашег сопства? Да ли би то било право сопство? Ова питања оставићемо за неки други пут и задржати се само на по(р)укама Бресоновог Џепароша.

Аутор: Младен Илић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *