Постоји ли свет изван вида?

(о документарном филму Жудња за видом)

Документарни филм Жудња за видом (Lust for sight), редитеља Мануела вон Стурлера (Manuel von Stürler), приказан је претпоследњег дана Beldocs фестивала. Радња прати главног лика Мануа у његовој потрази за решењем проблема оштећеног вида. У почетку је дата читава историја болести/проблема и немогућност успостављања икакве терапије. Жудња за видом Мануа тера да помогне себи и доказује да доктори нису потпуно у праву када кажу да не може да види боје. Његов вид је оштећен и прилично ослабљен, сведен на свега 20%, што свакако отежава перцепцију. Међутим, након вишедеценијских покушаја одређивања терапије, коначно се открива да је проблем генетски и предлаже му се добровољно учествовање у лечењу које је још увек у експерименталној фази.

Поред укратко наведене приче, овај филм поставља много питања на која још увек нема одговора, а која задиру у разне сфере уметности и науке. То су зидови у које човек удара главом покушавајући да сазна шта је иза. Нека од тих питања су: Како видимо свет? Да ли свако види свет на свој начин? Да ли и други виде исто што и ја? Такође је карактеристичан начин на који је филм снимљен. Наиме, камера је све време у рукама главног лика, као да је прикачена за њега, чиме се ствара реалнија слика, утисак „приповедања у првом лицу“. На тај начин представљен је Мануов поглед на свет и живот – свет виђен његовим очима, где објектив камере преузима улогу његових очију. Самим тим што камера представља главног лика, ни у једном тренутку у филму не видимо њега, већ кроз њега.

Жудња за видом

Једини тренутак када упознајемо Мануово лице је када он гледа своју фотографију на којој је са фото-апаратом у рукама упереним у онога ко га фотографише. Из овога видимо да поменута сцена функционише као аутопоетика. Као што ми Мануов лик спознајемо посредно – преко фотографије, тако и он свет спознаје посредно – преко оштећеног вида. Ово повлачи питање: Постоји ли свет онакав какaв јесте, или само онакав каквим га видимо? Како је Кант говорио, не може се спознати ствар по себи, из чега следи да не можемо спознати ни свет по себи. Другим речима, постоји ли свет изван вида, тј. изван онога што видимо. То неминовно води у релативизацију, тј. субјективизацију. Свакако да је ово питање на које је тешко дати одговор, а још теже га је доказати.

Ако се вратимо на сцену када Ману гледа своју фотографију на којој држи фото-апарат уперен у онога који њега фотографише, као одраз у огледалу, можемо претпоставити одговор на претходно постављено питање. Тачније, тај одраз у огледалу био би наша спознаја света. Ми не видимо директно свет, не видимо саму ствар, већ њен одраз. На сличан начин и наука објашњава гледање. Када гледамо неки предмет, светлост се одбија од њега и путује до ока, где се претвара у електричне сигнале који се преносе до мозга у чијем задњем делу се формира слика онога што гледамо. Самим тим ми не видимо сам предмет, већ његов одсјај.

Докторка са којом у једном делу филма Ману разговара каже да је њено мишљење да свако види свет на свој начин, свака визија света је јединствена, па сходно томе овај филм би био Мануова визија света и живота приказана камером која подражава вид главног лика, чиме добијамо само његов поглед на свет. То не мора да значи да не постоји свет по себи, већ наше опажање тог света, односно слика која се ствара у нашем мозгу је јединствена. Ако и постоји свет изван вида, објективни свет очишћен од свега субјективног, тешко га је обухватити и изразити. Вид се овде схвата као медиј којим сазнајемо и обликујемо свет.

Жудња за видом

Услед оштећења вида, Ману не види слику у целини, већ у његовом погледу постоје празнине. Те празнине дочарава тако што на средину камере постави кутлачу и тиме сужава видно поље. Због празнина (прекида) није могуће добити целу слику, већ само њене делове. Међутим, Ману ипак успева да исконструише комплетну слику услед тога што мозак из његовог искуства црпи материјал и попуњава те празнине, оно пропуштено надокнађује већ виђеним. У разговору са људима који имају сличне проблеме или су потпуно слепи открива другачије схватање света и опасности од потпуног губитка вида. Тако му један од саговорника говори да се не плаши да ће ослепети, јер мисли да је већ довољно видео. Ману страхује да увек постоји нова слика коју треба ухватити и наћи јој место у глави. Даљине су за њега слутња постојања нечег увек новог које треба перципирати и сместити у своје искуство.

Даљине представљају оно непознато, изван видокруга и искуства, што значи да Мануова слутња постојања нечег новог у даљини јесте слутња постојања нечег изван, невидљивог и непознатог. А самим тим што је непознато, оно је и ново, кад се открије. Још једном наилазимо на немогућност да се са сигурношћу одговори на питање да ли постоји свет изван онога што видимо, али свакако постоји слутња тог „вансвета“. Открити нешто ново значи превести га из вансвета у свет, тј. обухватити га својим искуством, учинити га видљивим и опажљивим. Али, самим тим што постаје део нашег искуства, оно прелази из сфере објективног у сферу субјективног.

С друге стране, када Ману разговара са женом која је ослепела после операције, сазнаје да њој слепило не представља проблем. Заправо, смета јој што људи слепило често упоређују са мраком и говоре јој да она види мрак. Међутим, како она каже, ако неко може да види мрак, то значи да види – није слеп. Парадоксално, мрак се опажа као и светлост, човек види да не види. Слепило је за њу одсуство – сивило. Могућност опажања мрака или светлости значи да видимо, а у слепилу су светслост и мрак изједначени и поништени. Она не жели вид „за свакодневну употребу“ који ће јој омогућити да види обичне предмете који у одсуству вида постају препрека, да се не „закуцава у врата“ и спотиче о разне предмете, већ вид којим ће опажати ствари које ће испуњавати њен живот, уживати у свету, опажати дубљи ниво од оног референтног. Вид тако постаје живот у свој својој пуноћи.

Из свега до сада реченог може се извући још једно питање: Да ли свет спознајемо само гледањем (видом), језиком, или и осећајем? Немогућност да видимо не значи немогућност да говоримо и осећамо, као што немогућност да говоримо не значи немогућност да видимо и осећамо. Недостатак једне од ових могућности не значи нужно и недостатак свих осталих. Отуда на крају филма, када Ману пристаје на хипнозу, терапеут му говори да се опусти и да осети своје тело, додир тела и столице на којој седи, додир ногу и тепиха који гази. То је уједно и један од ретких тренутака када видимо руке, ноге и остале делове тела главног лика, али лице до краја остаје невидљиво. Што је и логично, јер је он камера, објектив камере је његов вид, а ми видимо оно што он гледа. Човек никада не може видети своје лице, осим у огледалу или на фотографији. Поред опажања и упињања да спознамо свет, можда је најбоље једноставно се стопити са светом и бити. Како му терапеут и саветује на крају, треба бити у својој свести али без свести о томе. Једноставно и најтеже – бити.

Аутор: Душан Захаријевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *