Pažljivo sa (za)(od)laskom

Pokušavaš da se spremiš što brže jer već pada mrak, ne gledaš napolje, ali u sobi biva sve tamnije. Uzimaš jaknu i polaziš, ali vraćaš se, otvaraš vrata od terase da imaš vazduha noćas.

Shvataš da već više od deset minuta stojiš i gledaš najlepši trag koji Sunce ostavlja dok odlazi. Znaš da uveliko kasniš i ljudi te čekaju, ali ne mičeš se.

Je li bitno šta je bilo malopre? Je li stvarno bitno šta je bilo pre nekoliko dana? Zbog čega ono beše jedva čekaš sutra? Šta planiraš da postigneš do kraja godine?

Ne sećaš se.

Nisi više u svom stanu, nisi više na terasi. Čini ti se da bi to moglo da bude…ali kako je moguće? Nije. Ili ipak jeste? Brojiš sekunde dok se nešto toliko lepo ne pretvori u tamu koja proguta sve i drži te dok ne odluči da te pusti da proviriš. Misliš: „Evo, samo još malo. Imam vremena. Sad ću. Čekaj! Kako tako brzo?! Ja bih samo još malo da mogu… samo… Samo još malo!“

Da li bi zaista „samo još malo“? I da li uopšte i dalje gledaš odlazak Sunca ili nekog svog?

Autorka: Neda Rakočević

One thought on “Pažljivo sa (za)(od)laskom”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *