Okupirani bioskop: Priručnik za mlade revolucionare u četiri poglavlja

Film Senke Domanović Okupirani bioskop prati proces okupacije bioskopa Zvezda od samog početka, tokom narednog veoma intenzivnog perioda, sve do tačke splašnjavanja i pražnjenja početnog naboja. U toku prvih 100 i nešto dana Zvezda se od ruine pretvorila u verovatno najživlje mesto u Beogradu, kroz bioskop je prodefilovalo mnogo ljudi, od onih koji su tu danonoćno provodili vreme, usputnih gostiju koji su dolazili da vide šta se dešava ili da se samo zabave, preko onih koji su došli da skupe određene javne poene za sebe, pa do zalutalih i beskućnika. U Zvezdu su u to vreme svratila i imena kao što su Alen Badju, Aleksis Cipras, Srećko Horvat, Marko Brecelj…

Međutim, ovaj film nije o njima i nije o okupaciji kao spektaklu, euforiji, niti glorifikuje pobunu i mladost kao vrednosti same po sebi, što inače predstavlja opšte mesto kada se govori o ovakvim događajima. Glavno interesovanje rediteljke jeste pokušaj artikulacije ovog svakako političkog čina, definisanje zahteva, što se, jednostavnije, može sažeti u pitanje: U redu, ušli smo u bioskop i šta ćemo sad?

Okosnicu filma i njegov “dramski” sukob čini podela na dve grupe koje imaju suprotne stavove oko toga šta bi Zvezda trebalo da bude i kakva bi vrsta uređenja u njoj bila odgovarajuća. Prvu grupu čine studenti Fakulteta dramskih umetnosti, tačnije nekoliko njih koji se očito izdvajaju kao vođe i preuzimaju glavnu reč na sastancima. U drugoj grupi se nalaze sada već prepoznatljiva lica iz političkog života grada, u tom trenutku pod imenom Ministarstvo prostora koje će kasnije postati Ne davimo Beograd.

Zamerka koja bi se mogla uputiti obema grupacijama glasi — zašto se niste dogovorili pre nego što ste zauzeli bioskop šta ćete sa njim raditi? Ali pošto okolnosti koje su prethodile okupaciji u filmu nisu detaljnije objašnjene, preko toga moramo nekako preći; možda je iskorišćen pogodan momenat, nakupila se dovoljna količina pozitivne energije ili nešto treće. Kako bilo, okupacija se zato definiše u hodu, što rediteljka pomno prati: prisustvujemo velikom broju sastanaka na kojima se, umesto dogovora, sve više produbljuje jaz između pomenutih frakcija. Pitanja su brojna, ali se mogu svesti na jedno: da li je Zvezda prostor u kome bi na različite načine mogli da učestvuju svi zainteresovani ili će o aktivnostima odlučivati uzak krug ljudi koji se prvi “zapljunuo”?

Ministarstvo prostora zastupa princip demokratičnosti, otvorenosti, kako bi okupacija dobila zamah, priliv nove energije, dok grupa filmadžija sa FDU-a ne pokazuje takvu želju, zapravo, čini se da je kod njih primetan strah od toga. Na jednom od sastanaka pokrenuće se pitanje o tome zašto se ne uputi javni poziv preko društvenih mreža zainteresovanim ljudima koji bi mogli da se priključe, na šta jedna od junakinja na to kaže (parafraziram): zar nije sam naš čin dovoljan da nekoga pokrene, ako su ljudi nezainteresovani, ne treba ih terati. U tom trenutku gledalac se zapita — zar nije cela priča pokrenuta da bi se nezainteresovani pokrenuli, da bi se nešto prodrmalo, pomerilo.

Individualna odgovornost nezainteresovanih i skeptičnih svakako postoji, ali, sa druge strane, inicijator ima dužnost da ih zainteresuje, da im razbije skepsu, uveri ih da su zaista dobrodošli, ali ne da budu na margini, već aktivni učesnici, znajući da se tako bore i za sebe. U tom smislu, jedan od aktera reći će jako zanimljivu i tačnu tvrdnju (ponovo parafraziram): onome ko mi kaže da u ovome ne gleda i svoju korist ne verujem ništa. Upravo u tome i jeste pogonsko gorivo svake pobune i protesta: osećaj da se boriš i za svoje dobro, da nisi tu da popuniš broj, dok nekolicina kupi kajmak.

Na kraju je pobedu odnela grupa studenata, jer se Ministarstvo prostora povuklo. Zvezda je danas bioskop u kome se povremeno puštaju filmovi, što je valjda i bila prvobitna namera filmadžija, ali se stiče utisak da je mogla biti mnogo više od toga. Mislim da je predlog koji je zastupala druga strana bolji — Zvezda je trebalo da bude mesto šireg delovanja, društvenog, kulturnog i umetničkog, ali i model, primer za neke buduće slične akcije. Na kraju krajeva, ovaj čin mogao je da predstavlja snažniji poziv javnosti za otvaranje pitanja o pogubnoj privatizaciji koja je izvršena (i koja se i dalje vrši).

Na prvi pogled izgleda da autorka ne zauzima eksplicitan stav u pogledu sukobljenih strana, ona pušta likove da se sami otkrivaju, čime u velikoj meri osujećuje moguće kritike da nekome drži stranu. Njen stav je ipak primetan na nivou celine, strukture i ostvaruje se najpre montažnim postupcima: kako samim izborom šta će od snimljenog materijala biti uključeno u film, tako i komponovanjem izabranih kadrova u “priču”. U svakom slučaju, utisak je da ipak nije bilo potrebe za većim autorskim intervencijama koje bi istakle ko je tu u pravu, ono što akteri govore je sasvim dovoljno i ubedljivo.

Okupirani bioskop je veoma intenzivan, dešavanja se smenjuju turbulentno, ali rediteljka istovremeno zadržava i određenu dozu mirnoće u posmatranju, uspevajući da sav taj haos kanališe u jasnu celinu (treba istaći i odličan rad snimatelja Siniše Dugonjića koji je uspeo da ostvari visok stepen stilizacije, što u datim okolnostima snimanja predstavlja podvig). Na momente film je i ironičan prema onome što prikazuje, naročito u trenucima kada sastanci i besomučne rasprave poprimaju komičan karakter, jer postajemo svesni da gledamo sliku društva u malom. Ipak, u Okupiranom bioskopu dominira elegičan ton zbog propuštene šanse, koji dolazi do izražaja u deonicama u kojima vidimo glavne aktere okupacije koji sada, sa vremenske distance, govore direktno u kameru, pokušavajući da srede utiske i svedu račune. Pojedinci pokazuju ohrabrujući stepen samokritike, a suština se može sažeti u rečenici jednog od aktera: moramo više da učimo.

Najveća vrednost Okupiranog bioskopa jeste u tome što bi u tom procesu učenja mogao da predstavlja korisno štivo.

Autor: Jovan Marković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *