Odjek ćutanja

Pre nego što počnete da čitate tekst, ustanite, okrenite se prema osobi koja vam je nabliža i pokušajte bez korišćenja reči da joj iskažete neki ozbiljan stav, misao ili kritiku, ali na duhovit način. Ajde, slobodno. Shvatite ovo kao igru i zabavite se!

Nakon nekoliko minuta, rezultati su sledeći: osoba kojoj pokušavate da se obratite gleda vas čudno, pomišljajući kako je upravo konačno uhvatila onoga ko je jutros popio poslednje ostatke rakije iz vitrine, a ceo dan se pravio da je taj nestanak veoma misteriozan i krivio dedu za to. Pošto vi uporno nastavljate mimikom, gestovima i korišćenjem raznih rekvizita, s namerom da joj date na znanje da ovu nesrećnu državu u kojoj živimo treba menjati iz korena, osoba iks ustaje i užurbanim korakom vam donosi  čašu vode, uz zaprepašćeno i zabrinuto lice. Vi ne odustajete, sve do niza histeričnih pitanja saigrača (koji i dalje ne shvata svoju ulogu): „Je l’ ti pozlilo!? Ne moraš reći, samo klimni glavom! Aaaa, znam, gušiš se! Dodji da te lupim po ledjima! Ne!? Au, pa onda je nešto ozbiljno. Znam! Da zovem hitnu!?“ („Failure is unimportant. It takes courage to make a fool of yourself.“)

Ne može to svako! Postojao je, nekada davno, čovek kojem je bilo dovoljno dati, kako je jednom prilikom izjavio, park, policajca i lepu devojku kako bi ostavio svetu jasnu, glasnu, surovo iskrenu i duhovitu poruku. Da li su mnogi za vreme Hitlera javno ismevali dotičnog diktatora? Da li se neko usudio da se uhvati u koštac s modernim vremenima u vreme naglog razvitka tehnologije koja je često robotizovala ljude u velikim industrijama, praveći od njih mašine, koje provedu čitav životni vek radeći identične radnje u koje se vremenom i sami pretvore? Američka filmska industrija je, početkom dvadesetog veka, postala bogatija za ime koje će je protresti kao uragan, zaći u sve njene pukotine i ispuniti ih smehom, i usput raskrinkati mnoge tabue. Britanskog porekla, nasledjenih umetničkih, glumačkih gena, najveći komičar svih vremena, od koga su svi budući učili i izvlačili pravi primer, veliki Čarli Čaplin! Scenarista, producent, režiser, glumac, pisac i kompozitor.

Skoro da je greh fokusirati se na jednu temu kada je on u pitanju. Popularnost je stekao stvarajući neme filmove kroz koje je iskazivao sva svoja umeća i znanja kada je reč o samom kreiranju filma, a svoja mišljenja, stavove i brige kroz poruke fimova. Kroz najbolji odbrambeni mehanizam, smeh, uspeo je da izrazi svoju ogorčenost pojedinim pitanjima i ukaže na srž problema koji okupiraju običnog čoveka. Neki od ovakvih problema, a kojima se Čaplin bavio davne 1935. godine radeći na filmu „Moderna vremena“, jesu socijalni i ekonomski problemi njegovog vremena, velika nezaposlenost kojom je bio preokupiran nakon Velike depresije, koja se podudarala sa naglim porastom industrijske automatizacije, odnosno revolucije. Zanimljivo je to što je ovaj film nastao pred sam kraj ere nemog filma, i javlja se kao poslednji nemi holivudski film. U njemu ipak ima glasova, ali se oni čuju iz mašina, a poruka toga je izuzetno snažna i jasna. Prvi put se čuje i Čaplinov glas, nakon dve decenije pantomime, ali samo u pesmi.

Ova, uvodna špica, praćena je upečatljivim slikama krda ovaca koje se smenjuju hordom industrijskih radnika. Čaplin u ovom filmu igra bezimenog radnika fabrike, koji je predstavnik samo jednog u moru takvih nesrećnih ljudi, koji se bave monotonim poslovima bez ikakvog napretka, ponavljajući iste pokrete i radnje godinama, ne upotrebljavajući mozak i pozdravljajući se sa maštom i kreativnošću, a često i zdravim razumom, susrećući se s nepoštovanjem, omalovažavanjem i diskriminacijom na svakom koraku. Ljudi su u ovakvim okolnostima postajali programirane mašine, i bivali u potpunosti dehumanizovani. Takav je i naš bezimeni radnik fabrike, koga ovakav tretman dovodi do ludila. NJegov zadatak je da puno radno vreme zateže zavrtnje na pokretnoj traci. Nakon nervnog sloma (čudo da u njima nerava još ima, pa da ima šta da im se slomi), on završava u bolnici…

Gde ovakva ljudska sudbina dalje vodi? Da li nazad u fabriku, ili daleko od nje, ili možda nekim sasvim neočekivanim putem? Pogledajte ako niste. Ovo je sam početak, prvih nekoliko minuta ove tragikomedije. Znajte da je pred vama jedna urnebesna avantura i njen protagonista koji vam, svojom duhovitošću, komedijom situacije, gestikulacijom, mimikom, obrtima, iskarikiranom realnošću, od prve do poslednje scene neće dozvoliti da se uozbiljite, a koji će vas, nakon odgledanog filma, ostaviti ipak zamišljenog lica, s mnoštvom misli i pitanja na koja ni danas, tačno osamdeset godina kasnije, nećete imati odgovor. Jedno od ključnih pitanja ovog filma jeste kako povratiti ljudskost u takvom (ovakvom) svetu?

Koliko je onda ispred svog vremena bio Čarli Čaplin? Da može da stvara u današnje vreme, da li bi stizao da spava pored svega što bi imao da kaže? Nakon pogledanih svih njegovih filmova, ostaje nam da žalimo nad činjenicom što pojedini ljudi nemaju pravo na večni život.

Autorka: Nina Karanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *