Од гулаш комунизма до виртуалног капитализма у филму „Taxidermia“

Режија: György Pálfi
Година: 2006
Трајање: 91 минут
Улоге:
Csaba Czene,
Trócsányi Gergõ,
Stanczel Adél,
Gábor Máté,
Marc Bischoff

Да ли је филм искључиво визуелна уметност? Имају ли слике, ма како инвентивне биле, моћ да пренесу поруку, или су већ и саме порука? Ако је лепота, ипак, само носач значења, како доћи до њега? Постоји ли кључ? Taxidermia, филм младог мађарског режисера, графички је изведен перфектно, а ко дешифрује код, награђен је логиком која беспрекорно држи на окупу гомилу наизглед бесмислених детаља.

Привлачност пикантних, дегутантних и бизарних сегмената фасцинирала је гледаоце на европским и америчким фестивалима. Филм је, нажалост, остао без јачег одјека на просторима иза бивше гвоздене завесе, што је трагикомично, јер је источноевропска/балканска публика можда једина која може да допре до скривеног тумачења и какве-такве сатисфакције. Пометња ту не престаје. У доба растапања  и стапања жанрова, Taxidermia је остварила култни статус у круговима који су је због морбидних и крвавих детаља прихватили као хорор. Да иронија буде већа, надреални приступ и апсурдност ситуација генератори су бурлескних сцена, због чега је велики део гледалаца филм окарактерисао као комедију!

Уколико прихватимо да је слика носач смисла, Taxidermia се коначно приказује у својој драмској суштини. То није индивидуална драма, па чак ни драма једног (мађарског) народа, већ драма свих малих нација, култура и традиција у изумирању, под суровом пресом економске глобализације. Носиоци значења су три генерације мушких ликова који представљају три историјске етапе: фашизам, комунизам и капитализам. Прве две нарације у филму, адаптације су кратких прича чији је аутор Lajos Parti Nagy. Сценарио за савремено финале уприличио је сам режисер, György Pálfi.

Прва прича прати не баш блиставог зачетника лозе. Morosgoványi Vendel (Csaba Czene) је копиле рата, неко ко никад није био у првим редовима јер је у позадини хранио свиње и чистио клозете, у покушају да што безболније преброди историјске непогоде. То не значи да је избегао своју дозу разочарања, огорчења и понижења, напротив. Иако никад није стао пред артиљеријску ватру, Morosgováнyi од надређеног свакодневно гута ватру (буквално и симболично). Вентил кроз који испушта нагомилану фрустрацију је секс (ватромет из пениса на самом почетку филма најављује даље пикантерије).

Већ прва трећина филма доноси две прелепе фантазије: причу о симболици корита и приказ 3D књиге са бајком о продавачици шибица. Након што је оставио своје семе у дебелој жени надређеног официра, у бестијалној (порнографској?) сцени општења над раскомаданом свињом у споменутом кориту, Morosgováнyi је елиминисан. Једна епоха је нагло завршена, пре него се следећа појавила. Под новим презименом (Balatony уместо Morosgováнyi), усвојени потомак је ипак жигосан пореклом. Одсецање прасећег репа кљештима, јалов је покушај промене судбине.

Мађарска је добила нов устав (и другачије уређење) тек неколико година након пада претходне фашистичке власти. Фарсични представник новог погледа на свет је Balatony Kálmán (Trócsáнyи Gergõ). Kálmán је млади, перспективни шампион нове дисциплине – спортског преједања. Познат је и у домовини надалеко чувен по бриљантној техници унакрсног гутања. Испразна, а помпезна такмичења, уз бодрење другова из Партије, делују нам познато. Упркос чињеници да совјетски такмичар увек побеђује, Kálmán је народни херој који чека прилику да се докаже на међународној сцени. Олимпијски Комитет, ипак, не признаје спортско преједање као званичну дисциплину.

Приказ задриглих такмичара поређаних у круг око великог базена у који обилно повраћају након још једне партије преждеравања, гротескна је разгледница једног раздобља испуњеног бескрајним, а бесмисленим заседањима. Баш ту, на средини филма, сведоци смо и крајње романтичних сцена. Kálmán је за своју упорност награђен оданошћу другарице која се такмичи у истом спорту. Љубав између два нагојена тела преједача, парадоксално, најбезбрижнији је део приче. Заклоњени од социјалних бура,  Kálmán и његова изабраница Aczél Gizi (Stanczel Adél), уживају у реткој прилици да се потпуно посвете једно другом, док за другове из Партије, на приватним забавама гутају последње количине црвеног кавијара из посуде у облику петокраке. Идила се ближи крају, и ред је да се остави потомство, које је у потпуном раскораку са епохом на издисају. Беба најгломазнијих родитеља, најмања је у породилишту.

Новорођенче овај пут задржава презиме. Мађарска није променила устав, али уређење јесте. Нови Kálmán (којег сада игра Gábor Мáтé) је у сваком погледу оличење нове епохе. Незнано како, у мрачним ходницима историјске фарсе, одиграла се нечувена трансформација од чувара претходног поретка до истовременог господара и заточеника новог система. Стара владајућа елита је још увек имућна, овог пута захваљујући глобалном капиталу. Све што је у претходном обличју било гротескно, претерано и непријатно, у новом издању је добило свој пуни замах, без икаквих кочница, физичких или моралних. Kálmán је неупоредиво дебљи и коначно губи могућност промене јер је због тежине непокретан. Бледуњавог сина свакодневним немилосрдним понижењима држи у потпуној потчињености. Огорчен је јер га је боља половина – Gizi, напустила.

Kálmán је персонификација непрекидне акумулације (наслагане кутије чоколадица), бесмислене конзумације (чоколадица без скидања омота) и сурове експлоатације сопственог потомства. Изјава да све нађе своју сврху у телу (систему), па и прогутан омотач од фолије, савршено одсликава безумно оправдање савремене погубне економске стратегије по којој ће ескалација потрошње имати друштвено сврховите последице.

Недостатак женске фигуре карактерише трећу причу. Одлазак мајке је одсуство љубави, заштите, смисла. Све вредности су завршиле у далекој Америци. Преостала очинска фигура је хладна, ауторитативна, тиранска. Ланац наслеђа се прекида услед психичке и физичке немоћи жртвованог нараштаја да оствари неопходну блискост. Ново поколење нема будућност, бар не у својој земљи. Balatony Lajoska (Marc Bischoff) је крхке телесне конституције, а на леђима носи и оца и очеве дебеле мачке. Kálmán-ова три чудовишна љубимца (СТО? ММФ? СБ?), наводно су безопасни иза решетака. Круг експлоатације се прекида чим Lajoska одбије да у њему учествује. Тиме је осудио на пропаст себе, али и свог оца. Мачке су пресудиле домаћину.

Lajoska се професионално бави препарирањем. Судбина његове генерације је да остатке богате и дуге традиције упакује и понуди као робу. То је све што ће остати као траг некад моћне културе. Бизарни врхунац филма је детаљно приказано, хируршки прецизно, само-препарирање. Обезглављени торзо, са одсеченом десном руком (симбол немоћи?), изложен је надобудној, безбојној, „уметничкој“ публици са Запада.

Да ли је György Pálfi ишчашени режисер, а Taxidermia перверзно остварење? То би значило да је још увек могуће уметничким делом превазићи извитопереност свакодневице. Да ли је тако?

Аутор: Јован Павловић (Мозгодерина)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *