O ЈЕДНОЈ СЦЕНИ ИЗ ФИЛМА ,,КАБАРЕ” (1972)

Сцена из филма „Кабаре“ (1972) у којој припадник Хитлерове омладине (Hitlerjugend) пева песму “Tomorrow Belongs to Me” („Сутрашњица припада мени“) једна је од најупечатљивијих и најинтензивнијих које сам имао прилике да видим. Њом се на врло ефектан начин приказује постепено јачање идеологије и утицаја Нацистичке партије у Немачкој раних тридесетих година двадесетог века (прецизније, радња филма се одиграва 1931, дакле две године пре доласка нациста на власт, а у време веома дубоке политичке кризе у Вајмарској Републици). Упечатљивост и снага сцене су постигнуте врло ефектном употребом контрастâ и градације који постоје на више нивоа, а посебно у песми која чини њен средишњи део.1)

Песма почиње као пасторала коју, током прва два стиха, пева соло глас, мушки тенор. У првој строфи се успоставља пар образаца који ће се понављати у даљем делу песме, уз извесна одступања која често имају врло битну улогу. Један од та два обрасца постоји на нивоу текста. Прва два стиха у прве три строфе, по овом обрасцу, доносе идеализовану слику природе, мира и склада, опис (вероватно) пасторалних предела родног завичаја/земље у којима је, како то већ редовно бива у оваком контексту, трава увек зеленија и небо увек плавље него игде другде. (И сама се сцена одиграва у једном сличном окружењу: у питању је башта ресторана који се налази у природи.

Untitled 2

Трећи стих, међутим, у свакој од ових строфа, доноси другачији тон. У њему се наговештава немир, заправо бурна, сурова промена која само што није уследила и кроз коју неће моћи да прође свако. Он представља прелаз из дечачки чистог и мирног (дакле, наивног), природног и примитивног света садашњице (оне која је, на неки начин, већ далека и застарела прошлост) ка свету сутрашњице која се спомиње у рефрену-последњем стиху сваке строфе. Овај образац остаје на снази све до последње строфе, у којој више нема ни трага буколичким сликама: она говори искључиво о ишчекиваном новом свету који ће бити најављен зовом отаџбине.

У другој строфи нема видљивих одступања од већ успостављених мелодијских и текстуалних образаца. Међутим, у трећој долази до две промене на музичком плану. Прва се промена огледа у благо модификованој мелодијској линији која прати прва два стиха (осам тактова), али се овде ради тек о привременом напуштању формуле чиме се, можда, тек најављује прелаз ка последњем делу. Друга промена је много значајнија. На почетку ове строфе долази и до прве од три сукцесивне модулације: из почетног Г-дура (током прве две строфе), у Ц-дур (трећа строфа), а потом и Цис- и Д-дур у последњој четвртој, која се понавља неколико пута и служи, попут финалног стиха сваке строфе (“Tomorrow belongs to me!”), као нека врста рефрена који сугерише перманентност и коначност призваног света сутрашњице.

huleravatarИнструменти, а потом и гласови, се прикључују постепено, испрва помало неодлучно, али потом све сигурније и уз одговарајући крешендо који води ка химничном финалу у коме песму снажно и са јасним одушевљењем и убеђењем пева јединствени (у смислу униформности) хор, предвођен, ипак, увек поприлично јасно издвојеним гласом солисте, као симбола Вође. Песма се, дакле, од лаганог пасторалног почетка постепено претапа у корачницу с војничким и химничним призвуком. Овај утисак појачава и малопре споменута трострука модулација, са учесталим дизањем тоналитета у трећој и четвртој строфи. Од значаја је и чињеница да су они који прихватају песму већином адолесценти и средовечни људи, док за старе у тој новој песми-свету нема места, они су, на неки начин, већ мртви за ту будућност (карактеристичан је у овом погледу лик старца који се у недоумици и неприлици осврће око себе док су млади људи око њега већ на ногама и здушно певају).

Паралелно са текстом и музиком, постоји и градација у изразима лица дечака-певача. На почетку, његово лице изгледа дечачки благо и помало занесено, али се тај израз постепено мења, све више добијајући на озбиљности, док током трећег стиха треће строфе сасвим не изгуби од своје почетне дечачке благости и не постане израз лица одлучног човека (дакле, више не дечака) који мање пева, а више издаје наредбе са беспоговорним, готово суровим убеђењем; он сада изгледа попут човека који ватрено проповеда маси, или војника који даје наређење стрељачком воду. Тај стих у коме се ова промена можда и најдрастичније јавља гласи “But soon says the whisper, ‘Arise! Arise!” („Али ускоро се зачу шапат: ‚Устани, устани!‘“), при чему до врхунца долази код последњег пара (заповедних) речи.

TOMORROW BELONGS TO ME (Fred Ebb-John Kander)

The sun on the meadow is summery warm
The stag in the forest runs free
But gather together to greet the storm
Tomorrow belongs to me
The branch on the linden is leafy and green
The Rhine gives its gold to the sea
But somewhere a glory awaits unseen
Tomorrow belongs to me
The babe in his cradle is closing his eyes
The blossom embraces the bee
But soon says the whisper, “Arise! Arise!”
Tomorrow belongs to me
Now Fatherland, Fatherland, show us the sign
Your children have waited to see
The morning will come when the world is mine
Tomorrow belongs
Tomorrow belongs
To me
(03. 08. 2016.)
 

Аутор: Жељко В. Митић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Упркос гласинама, “Tomorrow Belongs to Me” није прерада старе народне баварске песме, већ оригинална композиција Фреда Еба и Џона Кендера написана за мјузикл „Кабаре“ (1966), који је служио и као предложак за филм. Њени аутори су се трудили да напишу песму која би звучала попут аутентичне народне песме и притом обавили тако добар посао да не само да су били оптуживани за антисемитизам, јер је песма наводно, како су се неки клели, заиста постојала раније као народна песма и била једна од химни нациста, већ је након изласка филма била и на репертоару неких неонацистичких бендова (друге инкарнације Skrewdriver-а, на пример), при чему је додатни куриозитет чињеница да су композитор и текстописац песме обојица Јевреји.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *