МНОГА ЛИЦА ХАМБЕРТА ХАМБЕРТА – III ДИО

Лајнова Лолита (1997)

За разлику од Кјубрикове бизарне комедије, у Лајновој мелодрами готово да и нема хумора. Филм почиње сценом у којој видимо Хамберта како се вози кроз простране америчке сеоске предјеле. Видимо његове крваве руке на волану и пиштољ на сједишту поред. Видимо схрвану и растресену особу којој као да се управо цијели свијет срушио – особу коју је стварност одаламила по њушци и која је на рубу суза. Лајнов сценариста, Стивен Шиф, много је слободније користио Набоковљеве реченице из романа, тако да нам Хамберт одмах на почетку говори својим тихим, носталгичним и сањивим гласом:

„Ујутро је била Ло, напросто Ло, сто четрдесет осам центиметара висока с једном чарапом на нози. У хлачама је била Лола. У школи је била Доли. У формуларима је била Долорес. Али је у мом загрљају увијек била Лолита. Свјетло мог живота, огањ мојих препона. Гријех мој, душа моја. Ло. Ли. Та.“ (Лолита, 00:02:23)

ksjdhfks

Након тога, око камере нас води у Кан у 1921. годину када је Хамберт Хамберт срео Лолитину претходницу – Анабел Ли, што је још једна сличност са романом. Све ово, између осталог, као и готово дословно праћење тока радње романа, навело је публику да повјерује како је Лајнова верзија аутентичнији приказ романа, што није у потпуности истина.

Истина, Хамбертова необична склоност ка дјевојчицама овдје је објашњена за разлику од Кјубрикове верзије. Штавише, објашњење је чак и проширено како би се оправдали Хамбертови каснији поступци: „Шта год да се догоди дјечаку оног љета када има 14 година може да га обиљежи за цијели живот.“ (Лолита, 00:03:14)

„Шок због њене смрти заледио је нешто у мени. Дијете које сам волио нестало је. Али наставио сам је тражити и много година након што сам напустио своје дјетињство. Видите, отров је био у рани и рана није зацјељивала.“ (Лолита, 00:05:10)

Као што видимо, Лајн је представио Хамберта Хамберта као трагичног јунака од самог почетка и ми га видимо као таквог током цијелог филма. За разлику од Кјубрика и његовог фокуса на афери између Хамберта и Шарлоте, Лајн се фокусирао искључиво на однос између Хамберта и Лолите, што је случај и у роману. Оно што га чини трагичним јунаком јесте чињеница да је свјестан своје опсесије и да зна колико је то погрешно, али не може да се одупре и да се не препусти својим нагонима и жељама. А и како би кад је Лолита представљена као права мала нимфица око које све пршти од сексуалности. Ми видимо Хамберта као беспомоћног, неизљечиво заљубљеног човјека у погрешну „жену“ који једноставно не зна шта да ради ни како да се носи са тим, и он је тај који бива заведен у „Зачараним ловцима“.

055b12b67c26f73546bbcfc4de46ef61Наравно, Лајн је, као и Кјубрик, изоставио дио у којем Хамберт дрогира Лолиту ноћ прије, као и сцене у којима је Хамберт иницијатор сексуалних радњи. Лолита „заводи“ њега у „Зачараним ловцима“ показујући му шта су она и Чарли радили у кампу, а Хамберт глуми невинашце. Након ноћи проведене у хотелу, видимо их поново на путу, само што нам Лолита сада не изгледа толико разиграна. Настојећи да се избори са кривњом, Хамберт нам се обраћа и каже:

„Милостиве госпође поротнице, ја јој чак нисам био ни први љубавник.“ (Лолита, 00:55:42)

Али, посматрајући је поближе, постаје му неугодно и увиђа да нешто није у реду, да није био у праву, да Чарли ипак није био њен први, него он:

„Било ми је све неугодније. То је био сасвим осебујан осјећај – тјескобна, мрска спутаност, баш као да сједим с малим духом некога кога сам управо убио.“ (Лолита, 00:56:36)

Али убрзо послије тога Лолита је опет разиграна, непрестано задиркује Хамберта и тјера по свом. Јасно јој је да сада осим њега нема никога те стога настоји да извуче најбоље из цијеле ситуације, док Хамберт вјерује да је у самом рају:

„Упркос нашим свађама, упркос свој тој галами и њеним гримасама, и опасности и безнадежности цијеле ситуације, упркос свему томе, ја сам био у рају – у рају чије је небо горило као паклени огањ, али ипак рају.“ (Лолита, 01:05:13)

animation (2)

У настојању да очува тај свој „рај“ Хамберт осјећа непрестан порив да бјежи, да иде од мјеста до мјеста, да се креће, јер је свјестан да то неће потрајати, да не може потрајати. С друге стране, Лолита користи моћ коју има над њим како би добила оно што жели и то до те мјере да нам Хамберт дјелује потпуно беспомоћно и да почињемо да га сажаљевамо на неки начин. Постоји једна сцена у којој се Хамберт враћа из продавнице и затиче Лолиту како сједи на кревету размазаног ружа на уснама и прљавих стопала. Закључује да је излазила ван и да је била са неким – са другим мушкарцем. Обучена само у његову бијелу кошуљу, Лолита устаје, узима кесу са бананама које је Хамберт донио из продавнице, наслања се на зид и заводљиво се смјешка Хамберту. Очајан, он је баца на кревет и силује је, непрестано постављајући питање: „Реци ми ко је! Ко је? Ко је? Реци ми!“ Али Лолита убрзо почиње да ужива у самом чину, а Хамберт почиње да плаче и даље молећи за одговор: „Молим те, реци ми…“ (Лолита, 1:40:36)

Још једно одступање од романа можемо наћи у посљедњем сусрету Лолите и Хамберта, када је Хамберт моли за опроштај, а она га ословљава са „тата“ (Лолита, 01:59:55), чега уопште нема у роману.

lolita-blacksheep.rs_

За разлику од Кјубрикове верзије, Квилтијева присутност овдје само је наговијештена и он остаје у сјени све до посљедње сцене у којој га Хамберт брутално убија. Сцена више-мање одговара оној из романа и то је можда једина сцена у филму која садржи трагикомичне елементе.

Као и роман, филм се завршава сценом у којој видимо Хамберта како стоји на брежуљку, посматра град који се простире испод и дијели своје посљедње мисли са нама:

„Све што сам чуо била је мелодија гласова дјеце која су се играла, ништа осим тога. И знао сам да сва безнадна страхота није у томе што Лолита није са мном, него што у том збору нема њена гласа.“ (Лолита, 02:11:38)

Закључак

Као што смо већ рекли, Лајнова верзија има заиста много сличности са романом, али ни Кјубриков ни Лајнов Хамберт нису вјеродостојни прикази Хамберта Хамберта из романа. Зашто је то тако? Па, као што смо већ навели, Кјубрик је имао проблема са цензуром у то вријеме тако да су све сцене са било каквим алузијама на секс морале бити избачене. Што се тиче Лајнове верзије, он је желио да се Хамберт Хамберт свиди публици, па га је стога представио као изузетно трагичног јунака од самог почетка филма. Кјубрик је изоставио трагичне елементе, а Лајн оне комичне. Наравно, не можемо говорити о Хамберту а да не поменемо и Лолиту, а оба филмска приказа њеног лика су погрешна. Иако постоји видљива разлика у њиховом изгледу, готово да и нема разлике у њиховом понашању. И Кјубрикова и Лајнова Лолита управљају Хамбертом и обје то чине користећи своју женственост/сексуалност.

img-thingИстина, није тешко погријешити приликом адаптације романа као што је Лолита.Постоји изрека у Холивуду да се од осредње књиге може направити одличан филм, а од одличне књиге једино лош филм. Проблем код Лолите је у самој форми романа – форми исповијести која се састоји од сјећања, мисли и унутрашњих монолога једног непоузданог приповједача који је заљубљен у музикалност језика. Све су то елементи који су уобичајени за једно књижевно дјело. Други проблем представља „стварност“. Лако је заборавити да ми видимо Лолиту, као и све догађаје, са Хамбертове тачке гледишта – ми све видимо онако како он жели да то видимо. То је његова „стварност“, не Лолитина, нити нека друга (објективна) стварност, како бисмо можда могли помислити. Не постоји свезнајући приповједач, само онај изразито непоуздани. А када имамо непоузданог приповједача, тешко је написати поуздан сценарио.

Набоков је био веома препреден писац – прави мајстор манипулисања публиком и користећи ријечи као што режисер користи свјетла, завјесе, камеру и углове, створио је једно право умјетничко дјело у ком се у потпуности може уживати само уколико га читате, али не и гледате.

Ауторка: Тања Спасојевић Симеуновић (Crna ovca)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *