Mihael Haneke: Happy End

Iako u svojoj 75. godini života, Haneke ne prestaje da snima filmove koji se ljudima zavlače pod kožu. U potpunosti upućen u mehanizme modernog sveta, Haneke je režiser kome se okrećete ako želite da vidite najiskreniji prikaz ljudi. On je režiser kome je jedina agenda da uz pomoć te „laži“, kako on drugačije naziva film, prikaže istinu. Šta je ovaj put na njegovom planu? Pa u pitanju je njegova omiljena tema, „nepažnja, nemoralnost i licemerje zapadne evrope“. Iako je obrađivao ovu temu više puta s različitim žanrovskim inspiracijama, poput istorijske drame „Bela traka“ (The White Ribbon), psihološkog trilera „Skriveno“ (Caché), drama „Sedmi kontinent“ (The Seventh Continent) i „Nepoznati kod“ (Code Unknown), ovaj put je kao inspiraciju uzeo komediju, tačnije crnu komediju.

„Happy End“ prati imućnu francusku porodicu Loren koja živi u Kaleu (Calais), gradu na severu francuske. U tom gradu nalazi se jedan od najvećih migrantskih kampova u Evropi koji je poznat kao Kale džungla. U porodici Loren imamo patrijarha Žorža, kog igra legenda francuske kinematografije Žan Loui Tretinjan (Jean-Louis Trintignant), njegovu decu Anui Tomasa igraju Izabel Iper (Isabell Huppert) i Metju Kasovic (Mathieu Kassovitz). Žorž je star, senilan čovek koji je na kraju svog života. Njegova ćerka Ana je samohrana majka koja rukovodi njihovom porodičnom građevinskom firmom i ima sina Pjera koji ima problema s alkoholom. Njen brat Tomas je doktor, koji ima ženu, tek rođenog sina i ćerku Evu iz prvog braka. Oni svi žive u velikoj vili u koju se, na početku filma, doseljava Tomasova ćerka nakon što je njena majka završila u bolnici. Film ima mnogo likova i pravi je ansambl karaktera, poput ruskog romana. Ceo film, zamišljen je kao neka parodija sapunice u kojoj glavne likove igraju imućni francuzi, dok se oko njih odvija pravi život u kome ljudi jedva preživljavaju. Tomasova ćerka Eva je dete koje je sociopata. Opsednuta internetom, snepčetom i drugim aplikacijama, ona je najstrašniji primer u filmu jer je najmlađa i neko ko bi trebao biti najmanje iskvaren od svih njih. Njen otac, već u drugom braku, konstantno visi po čet sajtovima gde iznosi svoje potisnute perverzije ženi s kojom vara Anais. Žorž je suicidan i pokušava da okonča svoj život tako što moli ljude oko sebe da ga ubiju nakon što on to ne uspe sam. Ovi likovi žive u na nekoj potpuno drugoj planeti, svetlosnih godina udaljenoj od ostatka sveta. Toliko su zaneseni u svoje intrige, boleštine i izopačenosti da ne primećuju šta se dešava oko njih. Što bi režiser sam rekao: „Svuda oko nas svet, a mi, u njegovoj sredini, slepi“. Njihovu vilu, manje više čuvaju i održavaju njihove sluge, Džamila i Rašid, muž i žena koji imaju jednu ćerku.

Oni su tihi posmatrači svega što se dešava u vili i imaju najbolji uvid u mentalitet i psihologiju porodice Loren. Prikazani su dostojanstveno, bez patetike i klasične manipulacije kada je u pitanju ekranizacija likova nacionalnih manjina. On takođe pokazuje i neverovatno poznavanje interneta, društvenih aplikacija, kako te stvari utiču na ljude i kako mi biramo da ih koristimo. Društvene mreže su dobile religijske karakteristike. Čovek je pre išao u crkvu kako bi pričao o svom životu i svojim gresima, sada su tu ulogu preuzele društvene mreže. Postavljamo, slikamo se, snimamo se u nadi da će nas neko videti. Pitate se zašto? Pa, prema Hanekeovom tumačenju, zato što svako na neki način želi da bude razotkriven. Ovi likovi su u stvarnosti jedno, a društvene mreže koriste kako bi izbacili najgore stvari iz sebe. Haneke svakim filmom postaje sve veštiji i veštiji i svodi montažu na minimalan nivo obično radeći sve u jednom kadru. Muzika u filmu je tu samo ako je lik iz scene sluša ili svira. Realizam u svojoj najboljoj formi. Sam kraj filma se može protumačiti na više načina. Neki ga mogu gledati kroz samog režisera i smatrati ga ironičnim „srećnim krajem“, drugi ga doduše mogu gledati kao iskrenom konstatacijom te priče. Ono što uvek možemo očekivati od Hanekea je opcija da interpretiramo njegove filmove na različite načine.

Autor: Gojko Dimić

Jedno mišljenje na „Mihael Haneke: Happy End“

  1. jako slaba poenta filma; inače odgledah ga upravo zbog ovog članka. Takođe nezanimljiv scenario, ima možda svega tri zanimljiva dijaloga. Dosta je spor, nepotrebnim scenama, tj onima bez ikakve poruke, posvećuje se po dva ili više minuta, prosto mi nije jasno zašto, budući da nemaju čak ni estetičku funkciju. Očekivao sam mnogo više, još jedan dokaz da se evropska kinematografija koprca, i još smešnija je činjenica da francuzi nisu napravili ništa slavnije od Taksija. Smešno. Nemci? Pa možda ”životi drugih” Sa slobodom se skandinavska kinemtografija može odvojiti od evropske, i sa slobodom se može reći da su ruska,turska,iranska daleko ispred trenutne Evrope. Ubr, dobar izbor glumaca!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *