ЉУБАВ У ФИЛМОВИМА КРИСТОФА ОНОРЕА

Љубав: емоција, појам, нагон. Љубав: концепт који у себи садржи ерос и танатос, нагон за стварањем и уништењем, самоуништењем. Кроз постојање доживела је многа неправедна оспоравања, мистификације и лоше интерпретације и окамењивања у форме.

И сада, у 21. веку, у ком је човечанство наизглед ослобођено стега, робује се више него икада. Робује се конвенцијама, нацртима, устројености.

Говори се само о идиличним уџбеничким примерима који потврђују правило. Али у љубави нема правила, ни сигурних стаза ни приручника. Она је многолика. И управо је та многа лица љубави представио Оноре у својим филмовима  Les chansons d’amour из 2007. године  и La belle personne из 2008. У њима врши демистификацију љубави као апсолутног блаженства, бесмртне силе и концепта који све побеђује. Даље, приказује без имало устезања љубав као нешто независно од пола, година, друштвеног статуса: приказује је онаквом каква и јесте – стихијом без контроле. У оба остварења Оноре приказује љубав међу истополним љубавницима,  међу ученицима и професороима, међу колегама, између особа различитих узраста, заправо све оне ситуације које су сматране друштвеним аномалијама, а самим тим су биле и табу у уметности.

4152325473У мјузиклу Les chansons d’amour Оноре проблематизује смрт и љубомору као две појаве које су најчешћи разарачи љубавне среће. Жули и Исмаел, протагонисти филма, уводе у своју везу Алис, Исмаелову колегиницу са посла, не би ли тиме избегли замку коју стварају неповерење и љубомора. Алис и сама каже у песми којоу пева да је она само мост који води до једне до друге обале, односно од Жули до Исмаела, међутим и она сама почиње да бива све приврженија Жули те фунцкионисање везе постаје компликованије. До обрта долази након Жулине смрти од срчаног удара, што можемо тумачити и као немогућност једног човека да поднесе толики притисак емоција. Сломљени, Алис и Исмаел покушавају да се изборе са тугом, свако на свој начин, и док Алис налази утеху у новом партнеру, Исмаел дане проводи депресиван, мучен несаницом и носталгијом. Покушава пронаћи утеху у загрљају конобарице из оближњег бара, док упорно одбија друштво Жулине сестре која покушава да своју тугу подели са њим. Разумевање које му нуди Жулина сестра одбија, јер она је још један подсетник на оно што је било и само додатно отвара рану која никако да зацели, и тек када упозна Ервана, Исмаел почиње да се мири са чињеницом да Жули више нема. Ерван, школарац, Исмаелу нуди утеху, али га упозорава да не може очекивати од њега да се не веже, односно, мораће чути речи волим те. Управо ове две речи јесу оно што престрављује Исмаела те настоји да их избегне, оне га сећају на прошлост, губитак. Ипак, након ноћи проведене са Ерваном Исмаел коначно одлази на Жулин горб и долази до њиховог коначног обрачуна. Отишавши на гробље, он је прихватио збиљу онакву каква  јесте, враћа се Ервану и филм се завршава речима: Воли ме мање, али ме воли дуго. У овим речима осликана је људска тежња за трајношћу осећања и сигурности, Оноре је приказао потпуно огољену потребу човека да припада некоме, те да се некоме посвети и буде вољен.

15049658_196368770820572_33414075_nНа сличан, Оноре је ову тему приказао и у свом другом остварењу, La belle personne. Овога пута људска тежња за љубављу приказана је кроз Жуни и њеног професора италијанског. Поред тога што љубав разара њих саме, она има директног утицаја и на људе из њихове најближе околине – пре свега на младића Ота који извршава самоубиство када схвати да Жуни никада неће моћи да му узврати осећања. Као и у Les chansons d’amour Оноре проблематизује и трајност љубави и разорну моћ љубоморе, те потребу за посвећивањем себе некоме и управо да би ове замке избегла Жуни одлази носећи своју љубав у себи, јер и сама признаје Немору (професору италијанског) да ће је она уништи. У случају Жуни и Немура љубав показује свој принцип танатоса – она је та која уместо да ствара хармонију, у животе оних који је  осећају уноси дисбаланс и на слободу пушта тамне нагоне. Жуни не одустаје од љубави, она само одлучује да је носи у себи, не одриче је се зарад друштвених норми, већ је само посматра као пламен који прети да све прогута и претвори у прах.

Због тога су Онореови филмови једниствени – они нису приклоњени нормама друштва, његови јунаци су слободни, а ограничења са којима се суочавају  јесу она која сами постављају, а тичу се егзистенције и саживљавања са сопственим осећањима.

Ауторка: Бојана Цвејанов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *