Kritika filma “Bez ljubavi” Andreja Zvjaginceva

Ruski reditelj Andrej Zvjagincev se već svojim prvim filmom evropskoj publici nametnuo kao autor koji i te kako ima šta da kaže, njegov dugometražni debi Povratak osvojio je Zlatnog lava u Veneciji, da bi zatim usledili Iznanstvo, Elena i Levijatan, njegov verovatno najsloženiji film u kome je prisutna sinteza dva glavna aspekta njegove poetike – mitološko-metafizičkih ideja i motiva sa jedne, i kritike društva, sa druge strane. Krenuvši od potpuno mitološke, arhetipske priče o odnosu očeva i sinova (Boga i čoveka) u Povratku, Zvjagincev je u svoj opus postepeno unosio sve veću dozu socijalnog, pa i klasnog pitanja. Posle Levijatana reditelj je sebi postavio lestvicu vrlo visoko i zato je publika ovogodišnjeg Festivala autorskog filma sa pravom mnogo očekivala od njegovog novog filma Bez ljubavi.

Prvi utisak je da Zvjagincev, nažalost, nije uspeo da dobaci do pomenute lestvice, a razlog za to vidim u prevazi koju je angažovano odnelo nad metafizičkim: Bez ljubavi je do te mere konkretan, eksplicitan u poruci koju šalje, da je to na momente neprijatno gledati. Priča je poprilično jednostavna: dečak Aljoša beži od kuće jer mu se roditelji razvode. Oni su toliko preokupirani sobom da uopšte ne obraćaju pažnju na njega, čak nisu ni svesni da Aljoša o njihovom razvodu sve već zna. Pre nego što mu to i saopšte on nestaje i tokom celog filma prisustvujemo potrazi, prilikom koje se dodatno profilišu likovi i akcentuju značenja.

Međutim, za tim akcentovanjem nema nikakve potrebe, pogotovo jer se već na početku filma (pa i u samom naslovu) uspostavlja osnovna ideja koja se nadalje ne usložnjava niti problematizuje, već se besomučno ponavlja na različitim primerima. Zvjagincev pokušava da prikaže otuđenje, nedostatak ljubavi i prave komunikacije, što je već samo po sebi opšte mesto kritike modernog društva, ali bi se to moglo i progutati da je način na koji to radi originalan, ali, nažalost, i tu se susrećemo sa opštim mestima i preočiglednim znacima otuđenja, kao što je neprestano potenciranje činjenice koliko su likovi preokupirani gledanjem u svoje mobilne telefone. Neko sada može reći da je to naša realnost, treba samo pogledati putnike u autobusu ili goste u kafiću. Ali nije dovoljno jednostavno preslikati pojavu iz stvarnosti, ono što je realno ne znači da je i umetnički efektno.

Zvjagincev se očigledno ne snalazi u društvenoj kritici ako ona nije skopčana sa univerzalnijim problemima, kao što je to bio slučaj u Levijatanu, gde je kao podloga odlično iskorišćena biblijska priča o Jovu da bi se prikazala borba pojedinca protiv bahatih moćnika i korumpiranog sistema. U pokušaju da bude oštar kritičar Zvjagincev u ovom filmu povremeno odlazi u karikaturu, što uopšte ne odgovara njegovom rediteljskom izrazu. Takođe, još jedan problem je nejasna veza između otuđenja, nedostatka ljubavi i ruske države koja je, posredstvom vesti sa radija ili televizije, kao i preko nesposobne i birokratske policije, sve vreme prisutna kao okvir dešavanja glavne radnje, da bi se na samom kraju pojavila kao natpis na dukserici Aljošine majke koja trči na pokretnoj traci (što je, pretpostavljam, trebalo da bude personifikacija države koja tapka u mestu). Takođe, lik Ženjine majke postoji zbog toga kako bi nam dočarao da otuđenje nije samo moderni fenomen, već se prenosi sa generacije na generaciju, ali ostaje nejasno zašto bi to bio specifično ruski fenomen.

Dobra strana je vizuelni aspekt i zbog toga je ipak nemoguće ostati potpuno ravnodušan, mračnom fotografijom postignuta je teskobna atmosfera koja je i najjači adut filma. Iako je u priči omanuo, Zvjagincev je ovde vizuelno najzreliji, jer nema više potrebe za paradiranjem estetikom (što je u ranijim filmovima bio čest slučaj), za preteranim naglašavanjem određenih boja ili za slabo motivisanim pokretima kamere. Pojedinim kadrovima (kao što su pejzaži reke u zimu koji se pojavljuju na početku i na kraju, pogled sa prozora Aljošine sobe koji podseća na Brojgelove slike, kao i ruinirana zgrada za koju se pretpostavlja da je bila Aljošino skrovište) Zvjagincev pokušava da svom filmu doda utisak „nedorečenosti“, nečeg što izmiče tumačenju, ali to, ipak, nije dovoljno.

Čini mi se da je Bez ljubavi izgubio trku sa najboljim filmovima Zvjaginceva (Povratak i Levijatan) već u samom startu, u osnovnoj ideji koja ovoj vrsti filma (i reditelja) ne može biti dovoljno podsticajna da se odvoji od osnovnog nivoa. Kao suprotan i uspeo primer navešću novi film Jorgosa Lantimosa Ubistvo svetog jelena koji u osnovi ima sličnu priču (disfunkcionalnost porodice), ali je prikazuje na daleko ubedljiviji način, jer odlazi preko granica kritike – u bizarnost i apsurd. Zvjagincev to ne može, ali zato je možda bolje da ni ne pokušava da se tome približi.

Autor: Jovan Marković

One thought on “Kritika filma “Bez ljubavi” Andreja Zvjaginceva”

  1. Sjajna kritika! Preterani momenti sa telefonima, karikatura od njene majke,kolega na itd. veoma odskacu u filmu, cine lose filmu u ovom slucaju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *