Комеморативна вечера на селу

Путовао сам пуно по Србији и обишао много српских села, али ово путовање је прво које је било толико испуњено испреплетаним хршћанским и паганским мистицизмом, старим словенским традицијама и открићем античких обичаја чије значење и даље не могу у потпуности да схватим. Повод за ово путовање био је врло тужан: мом пријатељу је умро отац пре годину дана, те смо заједно отишли у село где је његов отац рођен како бисмо одржали комеморацију поводом његове смрти. Баш због тога сам одлучио да нећу носити много опреме са собом, те само понео само једну Yashicu и неколико филмова.

Село Коштунићи, у коме је мој пријатељ одрастао, удаљено је око 150км од Београда. То је врло живописно место на брдовитом подручју које је познато по планини Равна Гора где четници понекад организују своје састанке. Породица последњег председника Југославије, Војислава Коштунице, такође је пореклом из овог села. Иако је велики део његове родбине сахрањен овде, он изгледа никада није посетио ово село. Нисам успео да сазнам колико дуго постоји село Коштунићи, али судећи по његовим надгробним плочама, оно постоји већ јако дуго.

Овај дан је био важан за породицу мог пријатеља. Много родбине и пријатеља је дошло да ода почаст мртвима. Сви су се добро припремили за комеморативну вечеру. Донели су много укусних јела: свињско печење на ражњу, салате, пите, сиреве, вино, пиво, ракију, кафу и чак једну огромну торту са много шлага. Такође, морали су и да понесу прелепи столњак, пластичне тањириће и цаше, салвете, пешкире, и најважније – свеће. Све је потом спаковано у кола и кренули смо ка гробљу. Када смо стигли, жене су прекриле гроб стољњаком.

У почетку ми је било непријатно, јер смо користили нечији гроб као сто, али су ми касније објаснили да је обичај да се храна на тај начин дели са оним ко је умро. Покојник тако може да види чланове своје породице који су се окупили због њега и да ужива у гозби са њима. То је био мој први сусрет са тако архаичним обичајем. Почео сам да лутам погледом по осталим надгробним плочама, од којих су неке ту преко 200 година, а неке тек одскора и приметио сам да је на свим надгробним плочама исписано исто презиме. Одмах сам се сетио Гогољевих прича о разговорима са оним светом и филмова Дејвида Линча у којима се све дешава у складу са неким својственим недокучивим законима.

Фотографије и текст: Илмар (Balkanium)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *