Kо се боји Хитлера још?

Завршила се 2019. година и постали смо још опрезнији поводом тога чиме смемо, а чиме не смемо да се шалимо. (Не говорим о Србији, овде и даље људи без проблема кажу оно због чега би на другим местима вероватно зажалили.) Многи примећују да политичка коректност убија хумор, али се ипак боје осуде ако се играју „забрањеним“ темама. И зато ћуте. У таквој атмосфери појављује се Таика Ваитити са својом комедијом о Хитлеру.

Да се разумемо, када реченица почне са  „појављује се Таика Ваититиˮ, ја очекујем да почиње и забава. Изненађује ме то како је успео да се пробије у Холивуду, а да сам притом убеђена да већина људи тамо разуме јако мало од његовог хумора. А код Таике Ваититија хумор је почетак свега. И неретко увод у катарзу, али да кренемо од почетка.

У интервјуу код неког од Џимија коментарисао је да сам игра Хитлера јер „неким чудом“ нико није хтео да се прихвати ове улоге. Онда је само добацио нешто попут „кукавицеˮ у пренаглашеном „шалим сеˮ стилу. Ако нешто није јасно, хумор је овде послужио да се каже истина.

Цео Jojo Rabbit је такав.

У првом делу филма сам мислила да неће успети. А кад навијаш за некога да успе, не буде ти пријатно док присуствујеш његовом ходу по ивици промашаја. Нисам имала проблем са тим што се шали са озбиљним темама јер врло добро знам да кроз шалу могу да се кажу најозбиљније ствари. Патос не додаје ситуацији озбиљност, само је акцентује или симулира. Поред тога, наглашавање овог аспекта у критикама које сам читала је имплицирало подвлачење одсуства политичке коректности, наглашавање позиције жртве и готово мазохистичко саживљавање са том улогом.

Није ме узнемирило ни оно што је била друга честа замерка критичара: чињеница да је ово већ испричана прича. Онај ко у ово доба верује да постоје неиспричане приче о човеку и свеопштем људском искуству или је оптимистичан из потпуне неосвешћености (ово је чист еуфемизам) или апсолутни егоманијак. Није ми то сметало, имала сам проблем са тим што ми је филм деловао превише усиљено, искарикирано, па чак и површно. Проблем је био и што сам Ваититија поредила са Ваититијевим претходним остварењима.

Али онда, како улазите у другу половину, све више осећате да је усиљеност била намерна, да су сцене биле презасићене хумором јер ускоро ништа неће бити претерано смешно. Али ће бити све остало.

На отприлике пола пута погодила ме је лепота изневерених очекивања. Људи не добијају оно што заслужују, нити оно што желе. Добијају оно што добијају и боље им је да у томе пронађу радост. Мајке умиру, очеви се не враћају, штите нас они за које смо мислили да ће нас први осудити.

Борци за политичку коректност су, вероватно из своје склоности ка томе да исправљају историју и животе својих идола како би добили идеалне узоре, оштро осудили то што је Ваитити допустио „искупљењеˮ злом Немцу. Потреба да се човек сузи и ослободи од свега „сувишногˮ како би послужио као модел жељене људскости доводи до креирања дехуманизованог робота. А тај робот постоји само у текстовима и говорима сакупљача лајкова и шерова, њега у реалности нема. Таикин човек је, са друге стране, све оно што можемо да осетимо.

Ваитити је помогао да осетимо све тако што нас је навео да се препустимо неочекиваности. Нису сва спасења планирана и људи нису црно-бели. Неретко им је мозак испран или су способни да у јеку ужаса планирају најбољу одевну комбинацију. Неретко рескирају свој живот и када могу само да ћуте и чекају да прође. А врло често једно људско биће ради све то. И ничег претераног у томе нема.

Велики број режисера, сценариста, а и глумаца нехотице стварају карикатуре јер не умеју да постигну природну изнијансираност карактера. Овај човек карикира из уживања, карикира док обриси карикатуре не постану толико заоштрени да са њом морате да се сударите у реалном свету.

Хитлер на крају мора да излети кроз прозор јер је Јојо коначно омекшан (принудним) сазревањем и више не може да поднесе додир са њим. Ваитити јасно показује да сазревање и јесте омекшавање, ослобађање од чврстих и бесмислених правила. Можда сам ово учитала, али асоцијација ми је била да Јојо сазрева као воћка на дрвету познања добра и зла. Kада га живот убере, више нема враћања у рај који је ионако био само производ ограниченог погледа на свет. Мајка дечака у једној сцени (нећу рећи дирљивој, али јесте!) тера да посматра обешене на тргу. Није поента да Јојо очврсне и постане имун на ужасе које види. Поента је да осети све.

То је и финална порука филма која се у виду Рилкеовог цитата појављује преко црног екрана. Ово као гледалац можеш да прихватиш јер си претходно управо то доживео – пуноћу искуства добра и зла, смејања и плакања. Можеш и да се још једном исплачеш тако прелепо препуњен осећањима.

Један детаљ ми се учинио посебно дивним – ципеле као метафора за љубав. И суптилна порука која (хвала богу!) није отворено изречена – не можемо никада да будемо у туђим ципелама, али можемо човеку да вежемо пертле и тако му помогнемо да лакше иде својим путем. Чак иако одлази од нас.

Ауторка: Наталија Јовановић

2 thoughts on “Kо се боји Хитлера још?”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *