Kanski filmski festival: “Hladni rat”

Najnovije ostvarenje poljskog reditelja Pavela Pavlikovskog jedno je od najinspirativnijih i najlepših filmskih eksperimenata na ovogodišnjem Kanskom festivalu gde je osvojio nagradu za najbolju režiju.

Ako bih morao da ga opišem u nekoliko reči rekao bi da je ovaj film priča o „ljubavi u teškim vremenima“. Ljubav ne samo prema nekoj osobi koja je tu ljubav izazvala već o ljubavi u svakom polju nečijeg života. Ljubav prema zavičaju, prema umetnosti, svojoj profesiji i mestima na koja te ona vodi. Ljubav koja je iznikla u teškim uslovima u određeno vreme na određenom mestu i ljubav koja se uvek vraća da uvene tamo gde je nikla.

Film prati život poljskog muzikologa i dirigenta u veoma kritičnom periodu poljske istorije. Nakon završetka drugog svetskog rata, kad počinje film, vidimo Viktora koji obilazi Poljsku kako bi pronašao najautentičnije oblike poljske narodne muzike, njene najiskrenije interpretacije, da bi od njih sastavio novo umetničko delo s pevačima, plesačima, kostimografima, muzičarima itd. Prvih nekoliko scena pokazuju nam raznorazne pevače koji pevaju po selima i seoskim kafanama, pesme koje odzvanjaju duhom jednog naroda bilo da ih peva seoski pijanac ili čitav hor. Na audiciji za pevačice, Viktorovu pažnju privuče mlada devojka po imenu Zula koja se izdvaja od gomile, ako ne po svom izgledu i svom neobičnom glasu, onda po svojoj divljoj prirodi. Između njih dvoje se razvije duhovita i dirljiva hemija. Ti ljudi s crno-belog ekrana odjednom postaju stvarni, postaju puni boja i života i to biva istaknuto prekrasnim crno-belim kadrovima. Ubrzo posle toga, Viktorov projekat doživi veliki uspeh i ljudi širom Poljske trče kako bi prisustvovali jednom od najdirljivijih nastupa koji je nastao iz naroda za narod. Kada tadašnje vlasti primete moć Viktorovog dela požele da umešaju svoje ruke u sve to. Zemlja koju je svojim delom slavio sada uzima kontrolu u svoje ruke i umetničko delo ubrzo postaje sredstvo za komunističku propagandu i stvari se drastično menjaju. Viktor, nezadovoljan i uvređen, napušta Poljsku kako bi stvarao muziku kakvu on želi ali ne pre nego što zamoli Zulu da pođe sa njim. Budući da je njena karijera u usponu i da je okovana za prošlost zbog svojih grehova, ona odluči da ostane u Poljskoj.

U ostatku filma njihovi putevi će se sresti više puta, u Parizu u Jugoslaviji i opet u Poljskoj i svaki put muzika će biti razlog njihovog susreta i sukoba. Ne mogu dovoljno da pohvalim oblikovanje ovog filma gotovo savršenom upotrebom muzike. Filmski lajtmotiv, stara poljska pesma koju čujemo na početku filma, upotrebljen je kao simbol njihove ljubavi. Nešto što kroz vreme menja svoj oblik i izgled, ali čije reči još uvek znače isto. Nešto što uprkos svojim tranformacijama ostaje zauvek u tlu poljskih livada gde su proveli najlepše dane svojih života. Film je, poput njegovog prethodnog Ida, obojen melanholičnim, crno-belim bojama, ali umesto da boje učine film hladnim, kako njegov naziv kaže, one ga čine vanvremenskim, senzualnim i kristalno čistim. Gluma je na vrhunskom nivou i svaki lik, čak i onaj koji ima samo nekoliko rečenica u filmu, ima tačno izdefinisan karakter koji lako može da se razume i koji u isto vreme upotpunjava karaktere glavnih glumaca. Film je kratak i jasan i iako prati likove kroz razne periode njihovog života, nikada se ne stiče osećaj da film preleće preko tih trenutaka. Režiser je svakom susretu posvetio dovoljno vremena i u svakom od tih trenutaka osećamo težinu godina koje su prošle u razmaku. U nekim trenucima, film me je podsetio na film Antonionija La notte u kojem bračni par kroz samo jednu crno-belu noć izgovori i iskusi ono što neki parovi iskuse za ceo svoj život. U svakom obliku, ovom filmu je suđeno da postane klasik. Nešto čemu će se buduće generacije vraćati iz decenije u deceniju i o čijim temama će uvek moći da pričaju neiscrpno. Neki će pri prvom gledanju ovog filma reći da on i nije baš romantičan ili barem ne romantičan na način na koji su oni navikli ali neka se zapitaju. Zar sam taj pokušaj da odneguju ljubav kroz sve te hladne i teške godine nije jedna od najromantičnijih ideja?

Sa Kanskog filmskog festivala izveštava: Gojko Dimić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *