Кански филмски фестивал: „Догман“

Најновији филм италијанског режисера Матеа Гаронеа је увелико позната библијска прича о Давиду и Голијату смештена у италијанску мафијашку заједницу. Међутим, ако сте упознати с Гаронеовим филмовима знате да ништа није тако црно и бело и да не постоји лик који је ту с чистим рукама.

У овој црној комедији главну улогу игра Марчело Фонте чије име дели с својим ликом. Марчело држи салон за шишање паса по имену „Догман“ у забаченом делу Рима. Овај град на филму није ни налик оним италијанским разгледницама које су препуне музеја, архитектуре, сунца и кафића. Штавише, да се у филму не чује италијански језик, помислили би да је то место где сунце никада није сијало а цивилизација се никада није развила. Боје су испране и премазане сивилом док људи изгледају тмурно и потиштено.Марчело је жгољави, згурени човек с буљавим поспаним очима и великим носем. Глас му је назалан и звучи као неки лик из анимираног филма. Разведен је, живи сам и с времена на време добија прилику да проводи дане с ћерком Алидом коју обожава свим својим срцем. Још једна ствар коју обожава свим својим срцем су пси. Пудлице, чиваве, малтезери, добермани, питбулови или данске доге, Марчелово срце је довољно велико за све. Свој посао ради добро и с пуно љубави и стрпљења. Убрзо након што упознамо Марчела, Гароне убацује први конфликт у филм а то је урадио у облику Симона, набилдованог, помахниталог мафијаша који је спржио свој мозак кокаином. Какве везе таква особа има са ситним, доброћудним Марчелом питате се? Марчело није само безбрижни фризер паса, Марчело је такође производ своје околине. Околине у којој мораш да се бориш за опстанака у овој средини то је продавање дроге!

Симон је Марчелова редовна муштерија не зато што добро плаћа робу коју конзумира већ зато што држи Марчела на повоцу попут пса. Када Симон не може да плати своје фиксеве а Марчело се усуди да му тражи новац, Симон убије Бога у Марчелу и све буде ок. У једној сцени док Марчело проводи време са својом младом ћерком, Симон му развали врата од салона и на лицу места затражи кесицу кокаина. Док га овај моли да то ураде неки други пут јер му је ћерка пристуна, Симон безобзирно узима кесицу и одлази у тоалет како би смирио своје демоне. У другој сцени, док се Mарчело враћа с посла кући, Симон га с још једним пуноглавцем чека испред куће. План је да опљачкају вилу док их Марчело чека у колима испред. Када се њих двојица врате с накитом и ловом у кесама, неко од њих спомене како је стрпао малог пса који је лајао у фрижидер како их неко не би ухватио. Марчело се, убрзо након што их одбаци, врати назад до виле покушавајући да спаси и оживи јадно куче.

Овај филм показује Симонов и Марчелов однос на веома интересантан начин. Очигледно је зашто је Симону потребан Марчело. Исто тако, очигледно је у којој слепој улици се налази Марчело и шта све мора да ради како би одржао свој посао и наставио да се брине о својој ћерки. Симон је човек који је као од стене одваљен. Човек који не размишља пре него што уради нешто и кога само физичка снага и бес одржавају у животу. На кратко се може видети његов однос с мајком у ком је он попут несташног детета иако је давно већ зашао у одрасле године. Марчелов карактер посматрамо кроз односе с његовим пријатељима и комшијама који се исто ужасавају Симона, с ћерком, с муштеријама и псима с којим ради. Како Симонов бес и очај постају све већи и већи тако и Марчелова ситуација постаје све гора и гора. Након што Симон песницама убеди Марчелада му да кључеве његовог салона како би опљачкао златару која се налази поред, Марчелова судбина ће заувек бити промењена. Други део филма представља потпуни преокрет у Марчеловој природи. Кажу да када сатерамо чак и најмирнијег пса у ћошак он се окрене и уједе. Филм је духовит, озбиљан и језив, пун неприлика које отварају нове прилике, а ако се нађеш на правом месту у право време моћеш да ухватиш једну од њих. Завршетак филма је потресан, задовољавајућ, али опет не баш на начин који смо можда желели а по мени је то најбољи завршетак. Гароне је нашао начин да ликове тотално обрне али да их још увек остави онаквим какви су били. Схвата да вук длаку мења али ћуд никада. То јеправо умеће у писању добрих карактера. Марчело Фонте је заслужено освојио награду за најбољег глумца на фестивалу у Кану. Цео ансамбл глумаца дао је уверљиве наступе а неки од њих ће остати урезани у главама многих гледалаца. Како наслов филма каже, гледамо људе животиње који се налазе у опаком рингу. Ринг у ком се води вечна борба између тела и душе, интелекта и емоција, човека и животиње, Давида и Голијата, Марчела и Симона.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *