J(urke) kroz vetar

Film Južni vetar (2018), u režiji Miloša Avramovića

Retko dobar film, koji je sniman od 2015. godine, počeo je da se prikazuje u našim bioskopima od 25. oktobra 2018. Film je aktuelan, moderan, deluje realistično, ali ono što je najvažnije je da nije lišen estetskih kvaliteta. Iako nije opskrbljen obiljem referenci na književnost, film i popularnu kulturu kao Jesen samuraja (2016), pažljivo je birana skala estetskih oslonaca. Najpre, da napomenemo da je Miloš Avramović bio izvršni producent serije Čizmaši koja je rađena prema istoimenom romanu Dragoslava Mihajlovića, a da je bilo eventualnih razgovora o ekranizaciji romana Kad su cvetale tikve, što bi zaista moglo da bude interesantno. Posebno, jer je ovaj roman negde implicite ocrtao koordinatu naše domaće kinematografije u pogledu portretisanja junaka filma, koji bi bio izuzetan potencijal u pogledu svojih mentalnih, pa i fizičkih kapaciteta, ali ipak nedovršen, pokajnik i čovek sa ili bez druge šanse. Možda svesno, a možda i nesvesno, na taj umetnički stub oslonili su se pojedini domaći filmovi, poput Mlad i zdrav kao ruža (1971), Nacionalna klasa (1979), Poslednji krug u Monci (1989). Interesantno je da ova tri filma povezuje glumac koji je odigrao glavne role u njima – Dragan (Dragoslav) Nikolić, „gospodin mangup“.

Na tom tragu je, može se reći, i junak filma Južni vetar, Petar Maraš u tumačenju Miloša Bikovića. On nije bokser poput Mihajlovićevog Ljube Šampiona, nije ni karatista kao Vladica Simonović iz Jeseni samuraja, već je ljubitelj automobila i vožnje, poput Stevana Nikolića Stiva, Branimira Mitrovića Flojda, pa simbolički i Uroša, Urketa. Akcenat, dakle, nije na dvoboju i otvorenoj borbi, ali jeste na načinima da se prolazi i juri kroz život i unutrašnjoj borbi, potencijalu da se postane bolji čovek pre svega. Petar Maraš od detinjstva voli automobile, što se vidi po igračkama autića i formula koje čuva, voli adrenalinsku vožnju, bistar je i inteligentan, ali se bavi i krađom automobila. Njegova kob postala je u jednom trenutku nadmena prepotencija iliti, „po prostonarodnom“, pogubna „kurčevitost“ da zbog jedne „pogrešne“ krađe na sopstvenu ruku dovede i sebe i svoje najbliže (roditelje, brata, devojku, bebu na putu, pa i Cara) u životnu opasnost. Svestan da epska hrabrost u današnjem svetu nije dovoljna postaje tek kada mu inspektor Stupar kaže da mu je voljena Sofija trudna. To je bio trenutak promene u njemu i trenutak razlike u odnosu na Stiva, Flojda i Urketa. Stiv je postupao sa ženama kao sa kolima, grubo i nežno, postavljajući sebe u ulogu njihovog Boga. Flojd, pak, nije želeo dete sa Vukosavom-Šiljom (ona je više puta abortirala), niti je bio spreman na bilo kakvu odgovornost. Urke, najposle, nije ni znao da je Silija (Vesna Stanojević) ostala trudna. Maraša vest o očinstvu zaokružuje kao junaka koji je sada, zarad žene i deteta, zarad porodice, spreman da se prizemlji, iskupi, da zavredi novu životnu šansu i provede neko vreme u zatvoru. Na tom putu mu pomaže, iako kriminalac, i Car (Dragan Bjelogrlić), ali baš zato što je i Car čovek porodičnih vrednosti i izvesnog kodeksa časti.

Dijalog sa Poslednjim krugom u Monci ostvaren je i na planu junaka koji se bavi lopovlukom/pljačkom i koji je proveo sedam godina u zatvoru, pokušava da ostvari sopstveni put pravde, ali biva lišen ljubavi porodice (majke i žene), koja upravo spasava Maraša. Oca nikada nije upoznao i tek na kraju slutimo da je Dobrivoje (Bata Stojković) njegov otac na osnovu upaljača koji mu je ostao kao jedina uspomena. Taj upaljač raspoznavanja, međutim, nije doprineo upoznavanju oca i sina i u poslednjim scenama pada kroz kanalizacionu rešetku. Omaž motivu upaljača iz Poslednjeg kruga u Monci dat je u Južnom vetru. Stupar ga je dobio od Goluba i on ga čuva kao opomenu na to kako prolaze oni koji se previše osile i ostrve.

Naravno, tu je i motiv ptice u oba filma – sove Maksima iz zatvora u filmu iz 1989. i izrazito negativnog junaka Južnog vetra, Goluba u tumačenju Nebojše Glogovca. Sovu je bezrazlozložno na Urketove oči ubio Baki (Josif Tatić), koji je ekvivalentan liku Goluba iz Južnog vetra. Izuzetno prek, nepredvidljiv, osion, pa i lud, Golub se bavi dilovanjem droge koju je prevozio Bugarin Hristo u mečki koju je ukrao Maraš. Golub u nastupu nekontrolisanog besa ključem je iskopao Hristu oči i izbo vratnu arteriju, a za sve optužio Cara i njegovu ekipu. Ono što senči njegovu karađozovsku ličnost jeste muzička podloga scena u kojima je centralni učesnik, a koje maestralno stvaraju efekat groteske, pa i tragikomičnog. Primera radi, on je Hrista krvoločki ubio za vreme rođendanske proslave svog sinčića, a u taktovima dečje pesmice „Zakleo se bumbar“, dok je sastanak sa Hristovim ocem koji je došao po telo mrtvog sina i uz izričit zahtev za osvetom, zakazao u kafani u kojoj pevaju Žare i Goci jedan od najvećih krajiških hitova „Vozi me na Pale preko ledina“.

Pored ostalog, muzička podloga filma izuzetno je uklopljena u scenario i kontekstualizovana je vrlo promišljeno. Da pomenemo još barem dva primera: sâm početak filma koji je obeležen efektnim orijentalima, bugarskom verzijom Brenine pesme „Luda za tobom“ u kolima i na svadbi, ali i Rastinu pesmu „Euforija“ u akcionim scenama na beogradskom asfaltu ili u provodu. Za razliku od prethodnih primera, ova dva imaju za cilj podizanje adrenalina i projekciju slike sopstva kao superiorne u glavama kako Hrista, tako i Petra.

Hristo je zbog oholosti stradao, a Golub je uzleteo previše, pa je za to platio glavom. Nesrećni Jani (Srđan Todorović), poput Žapca (Predraga Ejdusa) iz Monce, bio je suviše mlak, lako lomljiv, kukavica i sitna cinkarska duša koja krade i od rođenog kuma, pa je zapravo izdahnuo ponižen u smrti. Konačno, ranjeni Baća (Miodrag Radonjić) ocrtan je takođe crtom gordeljivosti, ali pomešane sa glupošću i izvesnom ograničenošću. To se vidi na barem nekoliko nivoa: panika u kritičnim trenucima, strah od smrti, opredeljenje za lake žene ili sirov i siledžijski pristup ženama uopšte. Oni su, dakle, ostali u limbu svojih grešaka, dok dalje nastavljaju Car, Stupar i Petar. Iako je i Stupar, „lasica, hijena“, posve neotesan i čovek interesa, promišljen je i svestan pogubnosti preterivanja, zato i čuva Golubov upaljač da ga podseti na greške onih „Ikara“ koji umišljaju najpre da su ptice, a zatim i bogovi. Petar Maraš jeste mangup, ali na koncu filma, iza rešetaka, u njegovom licu prepoznajemo crte čoveka, nekoga ko ipak može da nosi svoje puno ime i prezime, za razliku od svih ostalih likova koji nosi ili samo ime ili samo prezime ili tek nadimak.

Jake individue, „izrazita ja“, kako bi rekao režiser Jovan Joca Jovanović, junaci povišenih sposobnosti, na ivici su da svoju sudbinu ne ostvare baš zbog sputavanja njihovih vrijućih talenata. Retki od njih imaju drugu šansu, a neki se pretvore u osobe najgorih ljudskih karakteristika. Izlaz iz vrzinog kola jeste opredeljenje za porodične vrednosti, pa i nekakvu, poluzaboravljenu, ali postojeću epsku čast.

Autorka: Jelena Marićević Balać

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *