J(урке) кроз ветар

Филм Јужни ветар (2018), у режији Милоша Аврамовића

Ретко добар филм, који је сниман од 2015. године, почео је да се приказује у нашим биоскопима од 25. октобра 2018. Филм је актуелан, модеран, делује реалистично, али оно што је најважније је да није лишен естетских квалитета. Иако није опскрбљен обиљем референци на књижевност, филм и популарну културу као Јесен самураја (2016), пажљиво је бирана скала естетских ослонаца. Најпре, да напоменемо да је Милош Аврамовић био извршни продуцент серије Чизмаши која је рађена према истоименом роману Драгослава Михајловића, а да је било евентуалних разговора о екранизацији романа Кад су цветале тикве, што би заиста могло да буде интересантно. Посебно, јер је овај роман негде имплиците оцртао координату наше домаће кинематографије у погледу портретисања јунака филма, који би био изузетан потенцијал у погледу својих менталних, па и физичких капацитета, али ипак недовршен, покајник и човек са или без друге шансе. Можда свесно, а можда и несвесно, на тај уметнички стуб ослонили су се поједини домаћи филмови, попут Млад и здрав као ружа (1971), Национална класа (1979), Последњи круг у Монци (1989). Интересантно је да ова три филма повезује глумац који је одиграо главне роле у њима – Драган (Драгослав) Николић, „господин мангуп“.

На том трагу је, може се рећи, и јунак филма Јужни ветар, Петар Мараш у тумачењу Милоша Биковића. Он није боксер попут Михајловићевог Љубе Шампиона, није ни каратиста као Владица Симоновић из Јесени самураја, већ је љубитељ аутомобила и вожње, попут Стевана Николића Стива, Бранимира Митровића Флојда, па симболички и Уроша, Уркета. Акценат, дакле, није на двобоју и отвореној борби, али јесте на начинима да се пролази и јури кроз живот и унутрашњој борби, потенцијалу да се постане бољи човек пре свега. Петар Мараш од детињства воли аутомобиле, што се види по играчкама аутића и формула које чува, воли адреналинску вожњу, бистар је и интелигентан, али се бави и крађом аутомобила. Његова коб постала је у једном тренутку надмена препотенција илити, „по простонародном“, погубна „курчевитост“ да због једне „погрешне“ крађе на сопствену руку доведе и себе и своје најближе (родитеље, брата, девојку, бебу на путу, па и Цара) у животну опасност. Свестан да епска храброст у данашњем свету није довољна постаје тек када му инспектор Ступар каже да му је вољена Софија трудна. То је био тренутак промене у њему и тренутак разлике у односу на Стива, Флојда и Уркета. Стив је поступао са женама као са колима, грубо и нежно, постављајући себе у улогу њиховог Бога. Флојд, пак, није желео дете са Вукосавом-Шиљом (она је више пута абортирала), нити је био спреман на било какву одговорност. Урке, најпосле, није ни знао да је Силија (Весна Станојевић) остала трудна. Мараша вест о очинству заокружује као јунака који је сада, зарад жене и детета, зарад породице, спреман да се приземљи, искупи, да завреди нову животну шансу и проведе неко време у затвору. На том путу му помаже, иако криминалац, и Цар (Драган Бјелогрлић), али баш зато што је и Цар човек породичних вредности и извесног кодекса части.

Дијалог са Последњим кругом у Монци остварен је и на плану јунака који се бави лоповлуком/пљачком и који је провео седам година у затвору, покушава да оствари сопствени пут правде, али бива лишен љубави породице (мајке и жене), која управо спасава Мараша. Оца никада није упознао и тек на крају слутимо да је Добривоје (Бата Стојковић) његов отац на основу упаљача који му је остао као једина успомена. Тај упаљач распознавања, међутим, није допринео упознавању оца и сина и у последњим сценама пада кроз канализациону решетку. Омаж мотиву упаљача из Последњег круга у Монци дат је у Јужном ветру. Ступар га је добио од Голуба и он га чува као опомену на то како пролазе они који се превише осиле и острве.

Наравно, ту је и мотив птице у оба филма – сове Максима из затвора у филму из 1989. и изразито негативног јунака Јужног ветра, Голуба у тумачењу Небојше Глоговца. Сову је безразлозложно на Уркетове очи убио Баки (Јосиф Татић), који је еквивалентан лику Голуба из Јужног ветра. Изузетно прек, непредвидљив, осион, па и луд, Голуб се бави диловањем дроге коју је превозио Бугарин Христо у мечки коју је украо Мараш. Голуб у наступу неконтролисаног беса кључем је ископао Христу очи и избо вратну артерију, а за све оптужио Цара и његову екипу. Оно што сенчи његову карађозовску личност јесте музичка подлога сцена у којима је централни учесник, а које маестрално стварају ефекат гротеске, па и трагикомичног. Примера ради, он је Христа крволочки убио за време рођенданске прославе свог синчића, а у тактовима дечје песмице „Заклео се бумбар“, док је састанак са Христовим оцем који је дошао по тело мртвог сина и уз изричит захтев за осветом, заказао у кафани у којој певају Жаре и Гоци један од највећих крајишких хитова „Вози ме на Пале преко ледина“.

Поред осталог, музичка подлога филма изузетно је уклопљена у сценарио и контекстуализована је врло промишљено. Да поменемо још барем два примера: сâм почетак филма који је обележен ефектним оријенталима, бугарском верзијом Бренине песме „Луда за тобом“ у колима и на свадби, али и Растину песму „Еуфорија“ у акционим сценама на београдском асфалту или у проводу. За разлику од претходних примера, ова два имају за циљ подизање адреналина и пројекцију слике сопства као супериорне у главама како Христа, тако и Петра.

Христо је због охолости страдао, а Голуб је узлетео превише, па је за то платио главом. Несрећни Јани (Срђан Тодоровић), попут Жапца (Предрага Ејдуса) из Монце, био је сувише млак, лако ломљив, кукавица и ситна цинкарска душа која краде и од рођеног кума, па је заправо издахнуо понижен у смрти. Коначно, рањени Баћа (Миодраг Радоњић) оцртан је такође цртом гордељивости, али помешане са глупошћу и извесном ограниченошћу. То се види на барем неколико нивоа: паника у критичним тренуцима, страх од смрти, опредељење за лаке жене или сиров и силеџијски приступ женама уопште. Они су, дакле, остали у лимбу својих грешака, док даље настављају Цар, Ступар и Петар. Иако је и Ступар, „ласица, хијена“, посве неотесан и човек интереса, промишљен је и свестан погубности претеривања, зато и чува Голубов упаљач да га подсети на грешке оних „Икара“ који умишљају најпре да су птице, а затим и богови. Петар Мараш јесте мангуп, али на концу филма, иза решетака, у његовом лицу препознајемо црте човека, некога ко ипак може да носи своје пуно име и презиме, за разлику од свих осталих ликова који носи или само име или само презиме или тек надимак.

Јаке индивидуе, „изразита ја“, како би рекао режисер Јован Јоца Јовановић, јунаци повишених способности, на ивици су да своју судбину не остваре баш због спутавања њихових вријућих талената. Ретки од њих имају другу шансу, а неки се претворе у особе најгорих људских карактеристика. Излаз из врзиног кола јесте опредељење за породичне вредности, па и некакву, полузаборављену, али постојећу епску част.

Ауторка: Јелена Марићевић Балаћ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *