Jedna istorija građenja Doma

Nepravedno zapostavljeno osećanje doma i skrajnutost fantastične glumačke scene

A place to call home (2013–2018)

„The past is foreign country: they do things differently there.“
L. P. Hartley, 1953.

Premijerno prikazana 2013. godine, serija A place to call home jeste primarno priča o ženi, Sari (Marta Duzeldorf), koja se vraća u Australiju. Na samom početku ništa o njoj nam nije poznato. Definisana kao misteriozna, Sara ostaje takva možda i do samog kraja poslednje prikazane sezone (šesta sezona, poslednja, najavljena je za oktobar 2018. godine). Kako radnja odmiče, saznajemo da se Sara vraća kući svojoj majci koja ju ne prihvata zbog promene religije (iz katoličanstva u judaizam). Ova situacija jeste zapravo prekretnički trenutak koji serija navodi kao činjenicu da svako mora biti prihvaćen i poštovan zbog onoga što jeste ili je odlučio da postane.

Radnja je u samom početku smeštena u 1953. godinu u Australiji. Političke i društvene prilike nakon rata su i dalje veoma kritične. Iako je u seriji zastupljen širok spektar likova, ništa nije preterano. Svako od likova ima svoju prošlost koja, nažalost, često definiše njegovo poimanje sadašnjnosti i prihvatanje budućnosti. Na svom putu za Australiju, na brodu koji plovi iz Londona, Sara upoznaje imućnu porodicu Blajt. Glava porodice, Elizabet (Noni Hazelhurst), jeste konzervativna, imućna dama, koja od svoje porodice očekuje privrženost i žrtvovanje svakog ličnog zadovoljstva zarad dobrog glasa u visokom društvu. Radnja priče se svodi na nepoštovanje onoga što Elizabet očekuje – njen sin, udovac, zaljubljuje se u Saru, medicinsku sestru; njen unuk je homoseksualac, primoran da se oženi i nastavi porodicu; njena unuka je zaljubljena u farmera, a njena ćerka odavno definisana kao crna ovca porodice, koja drži do svog karaktera i svojih mišljenja. Uvođenjem negativnih likova usko povezanih sa Elizabet radnja dobija dodatnu dinamičnost i razvoj. Takvo formiranje radnje ni u jednom trenutku nije preterano i pretenciozno. Za svaku situaciju odvojeno je vreme da se razradi i argumentuje, što je dodatni kvalitet ove serije. Sredina XX veka ovde se posmatra kao prekretnički period u smislu prihvatanja drugačijeg. Od visokog društva se očekuje izmirenje sa ratnim neprijateljima (u ovom slučaju sa Japancima) radi razvoja ekonomskih prilika. Tako nešto ljudima kojima je stalo do dobrog glasa nikada nije bio problem. Međutim, međuljudski odnosi, ma kakvi oni bili i koliko god se svodili na ljubav i poštovanje, i dalje su tabuizirani i za svaki odnos koji ih čini srećnim, likovi moraju da se izbore.

Australijska glumačka scena zaslužuje, ne poseban pomen, već poseban tekst. Marta Duzeldorf, Noni Hazelkurst, Bret Klimo, Dženi Berd, Sara Vajzmen, Krejg Hol… Iako se radi o nepoznatim imenima, ovi glumci su vrhunski predočili sliku vremena u koje je radnja smeštena. Izuzetnom ekspresijom, emotivnošću, karakterizacijom i posvećenošću, glumci uspevaju maksimalno da prenesu doživljaj situacije u kojoj se nalaze. Dakako, ovde nisu navedeni svi glumci serije, međutim svako od njih, ponaosob, zaslužuje maksimalnu pažnju.

A place to call home, kao što sam naslov kaže, govori o svim onim stvarima koje čine da se zaista osećamo kao da smo napokon našli svoje konačno utočište. Ljubav, prijateljstvo, prihvatanje drugačijeg i različitog, a sve to kroz jedno, sad već davno vreme, izuzetno je naglašeno kao ključno potrebno da bismo bili srećni i da bismo zaslužili Dom, šta god on za nas predstavljao.

Autorka: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *