Једна историја грађења Дома

Неправедно запостављено осећање дома и скрајнутост фантастичне глумачке сцене

A place to call home (2013–2018)

„The past is foreign country: they do things differently there.“
L. P. Hartley, 1953.

Премијерно приказана 2013. године, серија A place to call home јесте примарно прича о жени, Сари (Марта Дузелдорф), која се враћа у Аустралију. На самом почетку ништа о њој нам није познато. Дефинисана као мистериозна, Сара остаје таква можда и до самог краја последње приказане сезоне (шеста сезона, последња, најављена је за октобар 2018. године). Како радња одмиче, сазнајемо да се Сара враћа кући својој мајци која ју не прихвата због промене религије (из католичанства у јудаизам). Ова ситуација јесте заправо прекретнички тренутак који серија наводи као чињеницу да свако мора бити прихваћен и поштован због онога што јесте или је одлучио да постане.

Радња је у самом почетку смештена у 1953. годину у Аустралији. Политичке и друштвене прилике након рата су и даље веома критичне. Иако је у серији заступљен широк спектар ликова, ништа није претерано. Свако од ликова има своју прошлост која, нажалост, често дефинише његово поимање садашњности и прихватање будућности. На свом путу за Аустралију, на броду који плови из Лондона, Сара упознаје имућну породицу Блајт. Глава породице, Елизабет (Нони Хазелхурст), јесте конзервативна, имућна дама, која од своје породице очекује приврженост и жртвовање сваког личног задовољства зарад доброг гласа у високом друштву. Радња приче се своди на непоштовање онога што Елизабет очекује – њен син, удовац, заљубљује се у Сару, медицинску сестру; њен унук је хомосексуалац, приморан да се ожени и настави породицу; њена унука је заљубљена у фармера, а њена ћерка одавно дефинисана као црна овца породице, која држи до свог карактера и својих мишљења. Увођењем негативних ликова уско повезаних са Елизабет радња добија додатну динамичност и развој. Такво формирање радње ни у једном тренутку није претерано и претенциозно. За сваку ситуацију одвојено је време да се разради и аргументује, што је додатни квалитет ове серије. Средина XX века овде се посматра као прекретнички период у смислу прихватања другачијег. Од високог друштва се очекује измирење са ратним непријатељима (у овом случају са Јапанцима) ради развоја економских прилика. Тако нешто људима којима је стало до доброг гласа никада није био проблем. Међутим, међуљудски односи, ма какви они били и колико год се сводили на љубав и поштовање, и даље су табуизирани и за сваки однос који их чини срећним, ликови морају да се изборе.

Аустралијска глумачка сцена заслужује, не посебан помен, већ посебан текст. Марта Дузелдорф, Нони Хазелкурст, Брет Климо, Џени Берд, Сара Вајзмен, Крејг Хол… Иако се ради о непознатим именима, ови глумци су врхунски предочили слику времена у које је радња смештена. Изузетном експресијом, емотивношћу, карактеризацијом и посвећеношћу, глумци успевају максимално да пренесу доживљај ситуације у којој се налазе. Дакако, овде нису наведени сви глумци серије, међутим свако од њих, понаособ, заслужује максималну пажњу.

A place to call home, као што сам наслов каже, говори о свим оним стварима које чине да се заиста осећамо као да смо напокон нашли своје коначно уточиште. Љубав, пријатељство, прихватање другачијег и различитог, а све то кроз једно, сад већ давно време, изузетно је наглашено као кључно потребно да бисмо били срећни и да бисмо заслужили Дом, шта год он за нас представљао.

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *