Ипак, све може

У години која нам је ускратила готово све културне, спортске и друге манифестације које се одржавају пред бројнијом публиком, свако чак и према предузетим мерама устројено и реализовано дешавање можемо сматрати својеврсном победом. Овом речју је и Маја Шуша, уметничка директорка Башта феста, окарактерисала овогодишње издање фестивала (10–13. септембар). У великој мери модификован како не би повредио клаузуле прописане у сврху омогућавања безбедности учесника и посетилаца, седми по реду филмски догађај у Бајиној Башти доказао је тачност једног од својих препознатљивих слогана – све може. Досадашња издања обележили су кратки филмови са свих страна света, као и размена искустава са многобројним филмаџијама који су у склопу радионица одговарали на питања публике. Ове године концепт је промењен – такмичарски део је изостао, будући да селективно отварање и затварање граница не дозвољава било какав вид планирања, још мање посета. Осим тога, и постфилмски део тј. музичке вечери, због гужве на коју организатори не могу да утичу, биће надокнађен у времену које не буде захтевало дистанцу и маске.

Башта тим

Јован Јелисавчић, Маја Шуша и остали чланови тима упорно су заказивали датуме и одлагали фестивал све док се одржавање није учинило могућим. Идеје које су представили на овогодишњем Башта фесту бацају сасвим ново светло на мисао „где има воље, има и начина“. Ревијални програм уприличен је тако што је челичној вољи кративних визионара придружен и нови концепт који је истовремено одличан начин да се публика упозна са дебитантским остварењима младих аутора из Србије и региона чији су филмови кратког метра претходних година били део такмичарског програма на Башта фесту. У (симболично) седам блокова приказано је исто толико дугометражних и шест краткометражних, посетиоцима фестивала већ познатих, филмова. Изузетак без кратког као уводног био је интригантни и награђивани филм Терет Огњена Главонића, доскорашњег селектора фестивала. Пред почетак сваког блока публици су се обратили чланови филмске екипе – неки уживо, неки путем видеа. Присутни су одговарали на питања гледалаца и водитељке Маје Шуше, која је са нескривеним ентузијазмом наводила госте да са публиком поделе занимљивости о улогама које тумаче, сарадњи са редитељима и саветима за рашчивијавање загонетки које филмови постављају. Глумица Мира Јањетовић је пред почетак пројекције филма Асиметрија гледаоцима поручила да деведесет три минута која ће уследити искористе као прилику да истраже себе и доживе филм шире од потраге за информацијама које се морају склопити. Редитељ Нермин Хамзагић је видео-поруком изразио жаљење због одсуства, али је гледаоце позвао да путем друштвених мрежа оставе коментаре о његовим филмовима Кало и Пун мјесец – који је за време одјавне шпице био награђен великим аплаузом и овацијама. Публици су најдрагоценије биле речи Јована Јелисавчића, једног од оснивача фестивала, који се у улози продуцента и глумца нашао у филму Двоје Маше Нешковић. Он је детаљно описао процес настанка филма и добрим и лошим странама великих залогаја, какав је за њега био ангажман на више поља истовремено. Свако његово појављивање пред платном праћено је скандирањем већ седам фестивала уназад, будући да велики део публике чине Бајинобаштани поносни на труд свог суграђанина који, према речима Маје Шуше, толико воли Бајину Башту да ће цео свет довести у њу1).

Манир да фестивал сваке године отвори млади глумац/глумица2) који је у минулој години имао запажени успех, ове године иновативан је из неколико разлога. Наиме, први пут ова улога припала је глумачком пару, Ивани Вуковић и Филипу Ђурићу, који су се публици обратили видео поруком. Међутим, Филип је у међувремену успео да дође те је говором о својој улози у филму Мој јутарњи смех и значају фестивала затворио овогодишњи Башта фест. О изузетности догађаја који већ седам година окупља таленте које широм света спаја љубав према покретној слици, говорио је и редитељ поменутог филма Марко Ђорђевић. Он је истакао да су приказивање Уједа пчеле у Великим пчелицама и рецепција његовог кратког филма на Башта фесту пре неколико година условили настанак дебитантског дугометражног остварења. Познат и као последњи филм Небојше Глоговца, Мој јутарњи смех на несвакидашњи начин и без задршке од непријатности говори о генерацији која се и без рата може сматрати изгубљеном, јер би пре пристала на оружани сукоб него на суочавање са одговорношћу по питању свог живота. Причу верно прати камера која је фиксирана и не помера се чак ни када јунаци физички више нису у кадру, све док се чују њихови гласови.

Публику су одушевиле и бројне сцене из филма Одведи ме негде где је лепо Ене Сендијаревић, које би се стопиране могле одштампати и дистрибуирати као уметничке разгледнице. Ова редитељка је доказала да је, независно од филмске минутаже (овом филму претходи краткометражни Импорт), кадра да подједанко успешно прикаже замишљени раскорак између брдовитог Балкана и ескапистички доживљених земаља. На исти начин таленат потврђује Милена Грујић када слика живот на улицама „великог прљавог града“ – сивило и бруталност Београда за које млади мисле да се могу премостити насиљем. Фајронт као и редитељкин дипломски филм наслова карактеристичног за новинску рубрику која најбоље осликава радњу, А. С. (25), модерни су настављачи богате традиције српског црноталасног филма. Публици је ребус задат на првом Башта фесту подгрејао Стефан Малешевић. Док су приказивани његови филмови, жамор у публици био је свеприсутан – гледаоци су упорно покушавали да одгонетну повезаност делова који чине изузетан триптихонски филм Мамонга. Оне који нису читали Селинџерове приче из збирке За Есме изненадио је и завршетак краткометражног филма Диван дан за бананарибе. Уметнички потенцијал готово истоимене приче3) творца Ловца у житу није Малешевићевим филмом први пут потврђен у српској култури. Овако је насловљен и једини албум кратковеке а сјајне групе ВИА Талас.

Препознатљиви амбијент – платно међу звездама4) ових дана било је видљиво са познатих црвених столица распоређених тако да осим што указују на поштовање мера, подсећају на шишарку, заштитни знак Башта феста. Септембарско издање фествала под слоганом „7 и гледам“ за разлику од невеликог броја претходних није било нарушено временским неприликама. Једини непријатељ публике, у складу са близином Таре и Дрине али и месецом у ком се фестивал коначно одржао, била је хладноћа у одмаклим вечерњим сатима. То је, поред мера заштите и безбедности које су онемогућиле посету сталних гостију са пребивалиштем ван Србије, узроковало и нешто мању посећеност овогодишњег четвородневног догађаја. Без обзира на то, ревијални програм модификован тако да задовољи и прописе и публику, показатељ је да оснивачима Башта фест није успутна занимација или пројекат коме приступају из чисто лукративних разлога. Седми по реду интернационални фестивал кратког играног филма претходне недеље показао је како се, речима Небојше Глоговца, постаје шампион. У години када је најтежи посао изаћи на терен, Башта фест је фестивал који је победио.

Ауторка: Маријана Јелисавчић

Фото: Милена Арсенић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *