Ингрид Бергман – њеним речима

Стиг Бјоркманов документрац о чувеној глумици Ингрид Бергман приказан је 4. дана “Beldocs festivala” у Дому омладине на задовољство свих синеаста и љубитеља њеног рада.

Након случајног сусрета на Берлинском филмском фестивалу, шведски режисер Стиг Бјоркман и глумица Изабела Роселини (ћерка Ингрид Бергман и италијанског режисера Роберта Роселинија) су одлучили да сниме филм о чувеној холивудској диви. Изабела је Бјоркману дала колекцију приватних снимака коју је њена мајка чувала свих ових година, како би веродостојно приказао жену коју је мали број људи имао прилике да упозна. Филм је снимљен на интересантан и фрагментисан начин у ком се не поштује закон континуитета. Гледамо филм из перспективе некога ко се присећа свог живота, често прелазећи из њене старости у младост, када живи са децом, без њих, када живи слободно и под константном пратњом медија и фотографа.

Рођена у Стокхолму 1915. године, где је са 3 године изгубила мајку, а касније и оца с којим је била јако блиска. Док никада није имала ниједно сећање на мајку, њена сећања на оца увек су била везана за филмску камеру. Од малих ногу отац ју је снимао и бележио њен живот, због чега је заволела камеру и стекла навику да и сама бележи сваки тренутак њеног живота како би сећања увек могла да има поред себе.

Таленат за глуму је од малих ногу био очигледан. Иако је каријеру започела као позоришна глумица, једино је могла да се тотално препусти када је глумила пред камером (нешто што је увек повезивало са оцем). Њена прича је заиста прича о великој риби у малом језеру. Одувек је желела веће и значајније ствари за себе. Зато је следећи логичан корак заправо био Холивуд (фабрика снова). У њему је уз помоћ продуцента Дејвида Селзника успела да сними најважније филмове њене каријере „Казабланку“ и „Озлоглашена“! Њена љубав према филму била је тако снажна, да је њен приватни живот често плаћао цену због тога. Њени мужеви и деца су често били одаљени од ње јер она није могла да замисли живот без глуме. Иако је многим женама у то време живот био посвећен искључиво деци, мужевима и кући, она је своју каријеру сматрала правим животом без кога не би могла да настави нормалан живот. Због тог је претрпела многе критике и била одбачена из Холивуда. Иако за себе није говорила да је велика феминисткиња, начин на који је живела свој живот говорио је супротно. Била је радикална у начину на који је живела и радила. Ретко је правила компромисе а то је нешто што тадашње жене нису могле да замисле. Режисери с којима је радила (Виктор Флеминг, Алфред Хичкок, Жан Реноар, Роберто Роселини и Ингмар Бергман) за њу су били очинске фигуре уз које је откривала себе не само као глумицу, већ себе као жену и мајку. Ингрид Бергман је велики део историје филма тако да кроз њу публика може да упозна свет и филмове који су им до тад били потпуно страни.У филму је тражила себе у улогама разноврсних жена (курвама, светицама, тврдоглавим женама и правим борцима), али улога којој се увек враћала била је Јованка Орлеанка. Како њени сарадници кажу, одувек ју је фасцинирала млада сељанчица која чује глас који јој говори да може да ослободи своју земљу и постане симбол за све који желе да направе нешто од себе, упркос препрекама.

Ингрид Бергман – њеним речима

Нарацију филма праве уписи у њене дневнике, које је писала од своје 10. године, и писма која је размењивала са својим најближим пријатељима и породицом. Њена деца о њој причају са великим поштовањем и дивљењем, признајући додуше да им није увек било јасно зашто је радила неке ствари. Након њене смрти, када су прегледали сва писма која је она чувала, открили су нешто што их је изненадило. Њихова мајка која је цео живот била посвећена свом раду и филму, у својим разменама са пријатељима писала је само о својој деци. Како њена ћерка Изабела Роселини каже, надали су се да ће пронаћи неке добре приче о свету филма и о људима са којима је радила како би прикупили материјал за добру књигу, али све што су нашли су њихова имена. Жена која је била енигма медијима, публици па чак и својој деци и мужевима, коначно је добила прилику да се представи њеним речима у форми Бјоркмановог филма.

Аутор: Гојко Димић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *