Glavom kroz zid – film Fatiha Akina

Glavom kroz zid (Gegen die Wand) je pre svega film koji provlači pitanja ljudske patnje kao suštinskog pokretača radnje. Ingeniozno delo turskog reditelja Fatiha Akina pokreće mnoga pitanja ljudske duše, psihe i prevashodno odnosa dve jedinke u stanju ljubavnog zanosa. Večna borba jedinke sa samom sobom, njenim idom, egom i na kraju dolaženja do super – ega, prevazilaženjem društvenih normi i očekivanja u današnjici nije ni malo lak.

Kroz čitav film glavni likovi prolaze kroz ove sukobe i zbog toga Fatih Akin pogađa u srž mnoge koji su ikada kontemplirali svoje bivstvo i prolazili kroz evoluciju odrastanja. To upravo i vidimo kod glavnih likova, koji su turskog porekla, a smešteni u rodno neutralno podneblje – Hamburg. Takođe, dolazi do sukoba istoka i zapada, kao iskonskih neprijatelja u kulturnim poretcima. Istok, oivičen bendom koji peva turske nacionalne pesme, iza koga se vidi Aja Sofija kao simbol Istambula, i Bofsor koji je kroz istoriju zapravo bio most istoka i zapada. Tim motivima produbljuje se problematičnost odrastanja i inkorporiranja glavnih likova, oni su njegova okosnica.

Četrdesetogodišnji Čahit je perač sudova koji svoje dane u Hamburgu provodi u ispijanju piva, lumpovanju i seksualnim odnosima sa frizerkom, koji se u suštini svode na puku egzistenciju, izgaranju u potrebama. Nakon jedne pijane noći i svađe sa frizerkom/ljubavnicom, Čahit, u svojim kolima kreće put stana, ali se i metaforički i istinski zabija u zid. Slomljenog vrata, on u bolnici upoznaje Sibil, mladu ženu koja je pokušala da sebi oduzme život presecanjem vena.

Čahit za nju predstavlja spas od svega onoga što je za nju noćna mora.Turčin je, neoženjen, odlična prilika za udaju i beg od bolne stvarnosti. Ta stvarnost za nju su pravila pod kojima mora da živi, ona tradicionalna, koja je poput kaveza vezuju za kuću i rađanje dece, što od nje očekuju brat, otac i na kraju – majka. Njen brat je pre svega, najlicemernije predstavljen i antagonizam njega i Sibil na neki način predstavlja položaj žena u današnjim šerijatskim društvima. Muškarcima je dozvoljeno sve – posećivanje bordela, alkoholisanje, pušenje i sve ostale „nečasne“ radnje, koje ženama nisu. Čahit, nakon njenog ubeđivanja i potkupljivanja pivom, pristaje da je zaprosi i oni se venčavaju.

Nebitno je njenoj porodici kakav je on čovek, sve dok je turčin. Ona time dobija slobodu, koju pokreće id, osnovna požuda – činiti sve ono što do sada nije bilo dozvoljeno: seksualni odnosi sa različitim muškarcima, droga, alkohol i cigare, tetoviranje. Veoma inteligentna, svesna je svog položaja u društvu i žene u 21. veku.  Ona polako evoluira u Čahita, koji je takav postao nakon smrti svoje supruge. Odrekavši se turskog identita, on se u potpunosti prilagodio slici raspalog čoveka, praznoj ljušturi, ne podražava ništa što se po društvenim normama prihvata kao odraz jedne individuee. Na toj razini su se pronašli – sve dok ponovno osećanje ljubavi u Čahitu nije probudilo odgovornost i pobude zrelog čoveka, a  u Sibil osećanje straha, nekoga ko ne želi da izgubi svoju slobodu.Kulminacija filma jeste ljubav, njihov odnos pun ljubavi oivičen zajedničkom večerom i prvim pravim vođenjem ljubavi, a ne pukim seksom.Tada doživljavaju istu u najčistijem obliku, neobjašnjivu u svom nastajanju i nestajanju. On, Čahit, koji ne ume da kontroliše jake emocije, koleričan, ubija čoveka, pokrenut ljubomorom. Brani Sibilinu čast, poput romantičarskog viteza i odlazi u zatvor. Sibil, uplašena za svoj život i osvetu porodice, prevashodno brata koji je se odrekao, beži u Istanbul kod svoje sestre. Sestra se poput lajtmotiva i važnog sporednog lika javlja u toku čitavog filma. Nudi joj pravi posao i smeštaj u Istanbulu, zaštitu i normalnost. Simbolično, ona u tom stanu ima nešto poput ormana, zatvorene sobe, veličine kutije šibica i nekako zamračenu, što simbolično predstavlja njen mentalni sklop u datom trenutku. Prevrtljiva ljudska ćud Sibil ne dozvoljava da preraste svoje unutrašnje pobude. U Istanbulu nastavlja sa svojim „slobodnim“ i raskalašnim životom, igra u klubu, zavodi, drogira se. Tada je vlasnik bara siluje i pretpostavlja se da kasnije nosi njegovo dete, ali time se reditelj nije preterano bavio i ostavio je gledaocima da sami učitaju svoje pretpostavke.

Slomljena, izgubljena u samoj sebi, lomi se i izazivanjem pijanih i mizogenih muškaraca biva izbodena u mračnoj ulici. I bukvalno i metaforički, u transcendentalnom smislu, nju spašava taksista. Nakon nekog vremena, ona vodi normalan život, društveno prihvaćen, ispunjena kao majka i supruga. Čahit izlazi iz zatvora i odlazi da je potraži, vođen željom za njihovom ljubavlju i nadom da ga ona čeka. Njena sestra mu govori da je ostavi na miru, da on loše utiče na nju sada, kada napokon živi normalan život. Ipak je pronalazi i ona pristaje da se vidi sa njim i njih dvoje provode noć zajedno.

Čahitovi planovi su da se vrati u svoje rodno mesto, prihvatajući svoj turski identitet, ono što ga u suštini čini izgubljenim i na taj način odrasta, postaje osoba koja takođe prihvata društvene norme. Nudi Sibil da pođe sa njim i do samog kraja filma postaje neizvesno da li će se slomiti i poći sa njim ili će ostati sa ćerkom i suprugom. Ona odlazi u stan, pakuje se, ali kada čuje glas svoje ćerke odustaje i ostaje u Istanbulu.

Njih dvoje prolaze kroz razne emotivne i psihičke faze, a sam reditelj je duboku rascepkanost i razlomljenost svojih likova uspeo da prikaže u jako kratkoj vremenskoj razini. Radnja samog filma je sa početka brza i kako se bliži kraju usporava, a Fatih Akin koristi ovo sredstvo u korist dubljeg razumevanja likova. Takođe, scenografija ima velikog udela, sva jedinstva, mesto, vreme i radnja koriste se da bi se upotpunio njihov psihološki profil.

Na primer, Čahitov stan je prljav, odrpan, mračan, kao i on sam, kao njegov mentalni sklop u trenutku kada ga Sibil ubeđuje da se venčaju, ali i kada se useljava. Vremenom, kada se njihov odnos produbljivao i ulepšavao, stan je postajao nešto zajedničko, preovladavale su svetle boje, crvena kao simbol ljubavi, ali i zajednička slika koja se javlja u nekoliko kadrova u toku kulminacije odnosa. Koristi se i kamera, koja je neobuzdana, stvara se osećaj vrtoglavice u nekim trenucima, pogotovo onda kada se osećaju mentalne granice i preovladavanje „ludila“ protagonista.

Baveći se svevremenim pitanjima najdublje ljudskosti i biti prirode čoveka kao bića koje izgara u grehovima, tek naizgled prihvatljivim prema društvenim normama, Fatih Akin uspeva da napravi film koji će slaviti život u njegovoj najlepšoj sumornosti sa pukim dozama humora, koji su tu da bi se osetila gorčina života. Prihvatanjem društvenih normi bilo religioznih ili porodičnih, likovi oivičeni Čahitom i Sibil postaju odrasli, bića koja prevazilaze bunt prema sebi samima. Ovaj film je stvoren za one koji se pitaju o svrsi svoga postojanja, o onome što se dešava oko njih i u njima, o onima koji teže da prevaziđu sebe i postanu slobodne individue u smislu prihvatanja sebe samih onakvima kakvi u suštini jesu, sa vrlinama i manama, ali isto tako, čineći ono što je društveno prihvatljivo, jer koliko god da se vremena menjaju, moralna načela će zauvek ostati u srži kontrolisanja ljudskog ponašanja.

Autorke: Jovana Nikić i Monika Šomođi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *