„Frantz“ Fransoa Ozona

FEST je počeo. Liste filmova koji će se gledati napravljene i karte su verovatno već kupljene. Verujem da je većina na taj spisak uvrstila i L’amant double (Dupli ljubavnik) Fransoa Ozona. Inače odličan, preporuka u svakom slučaju. Dobra je prilika podsetiti se na prošlogodišnji Ozonov film – Frantz, i priču o intimnom gubitku i posleratnom društvu. Stradanje pojedinca ogledalo je stradanja društva. Svaki pobednik je gubitnik istovremeno. I češće se gubi nego što se dobija. Ali kao i uvek, kod Ozona je to stilizovano i nijansirano, bez konačne presude i osude.

Boje se pojavljuju sporadično u ovom crno-belom filmu. Prva polovina filma gotovo da mi se nije dopala. Radnja je bila u jednoj ravni ili je moj doživljaj bio jednostran. Uvek treba imati u vidu šta svest i trenutno raspoloženje prelamaju kao doživljaj umetničkog dela – šta mu dodaju, a šta oduzimaju. Ja sam pronašla posleratno stanje, porodice, groblje, kafane.

Šta ispunjava ove prostore jednog malog nemačkog grada?

Sve tenzije otkrivanja i sakrivanja. Ljubav u svim svojim oblicima – roditeljska ljubav, patriotska ljubav… Ideologija nacionalizma je jedna jednostrana tačka gledišta koja proždire naše sinove – zvuči previše poznato… Porodica je istovremeno i utočište i pakao, bolje reći put do pakla popločan dobrim namerama. Otac je nosilac smrti sina. On ga šalje sa druge strane života, i od njega pravi porodičnu traumu, bolno sećanje. Svakodnevnim jezikom govoreći – nošenje cveća na groblje i zalivanje, sećanje na sve što je prošlo i nemogućnost vraćanja. Provlači se pacifizam, i njegov ton je gotovo uvek nadjačan.

Dolazi neprijatelj, istih godina, interesovnja, života pred sobom, da traži oproštaj. Ako dovoljno zažmuriš, i jako zamisliš želju – to je isti onaj sin, muž koji je mrtav. Priča se gradi oko dva muška lika – jedan je mrtav, drugi je u potpunosti polomljen. I oni naizmenično zauzimaju mesto jedan drugom. Žena je tačka susreta. Adrijen nakratko zauzima mesto Franca, a Franc zauzima mesto njegovog mrtvog prijatelja, ali… u paralelnoj priči koja se konstruiše. I na ovom mestu film okupira moju pažnju i počinje da me oduševljava.

Konstruiše se laž, koja funkcioniše kao istina, koja oslobađa i leči. Ceo film je izgrađen na dvojnosti. Na suptilnom filmskom promišljanju lažne istine i istine laži. I stranac koji dolazi, sa neprijateljske strane… Traži se neko tako što rekonstruišemo svaki detalj koji je pomenuo u razgovoru – violina, opera, ulica stanovanja. A istovremeno istražuje se svet postratnih neprijatelja, koji se svodi na porodice koje su nekog izgubile, samo su sa druge strane. Paralelno sa motivom ubistva stoji i samoubistvo. Simbolično oličeno u Maneovom platnu, ali i kao stvarni, neuspešni pokušaj. Ovo je ogledalo slobode – ubija se, u ratu, zato što se mora, odluka jeste voljna, ali je iznuđena – trenutak kad se puca bez razmišljanja, da se zaštiti život, svoj… Samoubistvo, sa druge strane, oličeno kroz umetnost (film je udaljen od stvarnosti i motiv unutar filma pravi još jedan korak dalje) je voljni akt, dobro, možda malo iznuđen tugom i očajem i nemogućnosti života sa njima. Usmeren ka sebi, ne postoji drugi, kao na Maneovoj slici, enterijer sobe, krevet, i ispruženo telo. I sve je oslobođeno konteksta, zato što je kontekst intima sama.

Žena je ta koja trpi posledice ubistva, verenica koja ostaje bez svoje ljubavi. Žena pokušava samoubistvo. Ženi umetnost samoubistva daje snagu da krene dalje. Žena je život istine i laži. Sva znanja i njena iskrivljenja (da bi život uopšte bio moguć) nosi centralna junakinja, Ana. Ona gubi, ali i pronalazi. Kao gotovo svaki Ozonov film za mene velika je lepota u dvojnostima koje pružaju dalja razmišljanja o pogledanom. Slike se dalje razvijaju i idu svojim tokom kad izađemo iz bioskopa.

Autorka: Milica Milić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *