For Kill Bill, Mother! is a thrill

Ове јесени, судње 2017. године, зарадовала се људска врста на планети Земљи. Понада се народ смртни да ће онај који то (као) није, наћи одговоре, отворити тајне одаје (ај добро, једну отвори, мада не знамо за шта служи) те открити најдубље тајне, пишући прстом по земљи. Овакав увод није узалудан јер нам је редитељ и писац сценарија, Дарен Аронофски одлучио, након премијере свога новог остварења под насловом Mother! објаснити да је ипак реч о Мајци Природи/ Инспирацији, мало и о Богу, мало и о Нама (или нама). Наравно, критичари и/ или гледаоци су исту метафору и сами приметили, али и много више. Такође, публика је самосвесно закључила да овај филм може да се или воли, или мрзи. Даћу себи одушка те рећи сасвим комотно – не бих се сложила.

Многе су присталице стваралаштва Дарена Аронофског очекивале оно што су до сада добијале, а сад сасвим другачије реализовано – изузетна метафоричка слика стварности, алегоријски представљена емоција и проблематика љубави. Такође, очекивана је изванредна глумачка постава, што смо и добили, али добили смо и проблем. Са морем великих имена (Џенифер Лоренс, Хавиер Бардем, Ед Херис, Мишел Фајфер), сударио се океан проблема које муче данашњу популацију планете Земље, која су виром глуму захватиле, те помало и исисале важност и величину глумца.

Већ на самом почетку филма схватамо да ће се ситуација развијати из простора који је пре тога био захваћен пожаром. И сад ми гледаоци убисмо се протумачити, а да се нисмо ни комотно сместили, шта ли је Аронофски спалио?! Добро, буди нам се Џенифер Лоренс, у филму познатија као поменута Мајка Природа/ Инспирација, али ми то не знамо, јер ће она свом изабранику Песнику илти Њему (Бардем), бити америчка жена познатија као: honey, sweetheart, darling. Безимени ликови могу тако представљати однос божијег стварања Земље. Такође, Он (Бардем) одлучује у њихов заједнички дом увести прво странца (Ед Херис) који би тако представљао Адама, након чега се појављује и његова жена (Мишел Фајфер). Фајферова, питајући свога мужа за проблематично здравље, махинално се хвата за предео ребара што директно инсинуира на Еву, а у току филма долази и до додиривања и употребе забрањеног предмета. У сплету бизарних ситуација које гледаоцу стварају осећаје непријатне недоследности и изненадности догађаја, појављују се синови непознатих гостију те долази до обистињавања добро познате приче о Каину и Авељу. Да је Аронофски остао при овој идеји, филм би било иоле лакше испратити. И таман када се публика навикне на једну идеју, долази до преобрата и развијања ситуације у потпуно другом правцу.

Дарен Аронофски остаје доследан у једном, а то је поимање простора. Иако филм посматрамо са великог биоскопског платна, ход Мајке Инспирације по кући, силазак низ огромне степенице (што може инсинуирати силазак са неба) обележен је тоном, односно пуцкетањем дасака под ногама. И док све то звучи као тек пријатна атмосфера поред камина, Мајка сагледава простор који је сама уредила те притом, којим и влада, тражећи Песника. Уместо да Инспирација буде та која ће песника (пријатно) изненадити, Песник се вешто приближава њој те је својим присуством плаши. Мајчино коришћење простора временом деградира те то постаје простор свих осталих, оних који су Песнику потребни да би славу одржао, а тако и постојао. Проблем настаје онда када целу ситуацију можемо сагледати са два аспекта: оног библијског, када Бог схвата да је људски род претерао у злоби те је потребан велики потоп1), али и са перспективе Песника, коме је идолопоклонство потребно, јер јелте, сви су песници велики егоцентрици. У тренутку претрпане куће где свако ради шта хоће, јер песник то дозвољава, Мајка почиње да се порађа. Порођајне муке ће резултирати рађањем Дела које ће народ окрутно убити и појести. Ове сцене претерано, брутално и прекрваво описују одузимање уметности од њихових „родитеља“. Ове сцене претерано, брутално и прекрваво описују одузимање од Мајке, али Мајке Природе, која је човеку дозволила да се користи њеним плодовима. И док ће милион моралиста покушати доказати да је такво поимање сасвим на месту, те да се од Уметника/ Бога на најокрутнији начин Дело одузима, сви ћемо (па и режисер) саосећајно заборавити да је управо Он то Дело оберучке нудио. Истини на вољу, све смо то могли схватити без одсецања удова, ломљења главе те раздувавања лица експлозивним направама. Дође човеку да се запита: где ти је, Аронофски, и понека сабља?!

Било како било, пред нама јесте остварење Дарена Аронофског уоквирено златним нијансама које су сламка спаса, те цикличном поимању живота, који је спреман попут феникса изнићи из најгорег сагоревања стварности. Само крвавији но икад. Само безнадежнији но икад, пун туге, пун заборава.

Ауторка: Горица Радмиловић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Режисер се 2014. године бавио овом тематиком те режисирао  филм под насловом Noah.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *