Brda u pokretu

Film Gora je dugometražni debi Stefana Maleševića, studenta doktorskih studija filmske akademije u Sarajevu koju vodi proslavljeni reditelj Bela Tar. Radi se o dokumentarnom filmu o životu Goranaca na Šar-Planini, koji se najpre istakao na beogradskom festivalu dokumentarnog filma Beldocs-u, gde je u selekciji takmičarskog programa osvojio prvu nagradu, a pre nekoliko dana na Dokufest-u u Prizrenu dobio specijalno priznanje žirija.

Gora nije tipičan izlagački dokumentarac koji obrađuje određenu temu, već jedan meditativan filmski zapis koji celim svojim tokom levitira na granici između dokumentarnog i poetskog. U filmu ima vrlo malo reči i direktnog obraćanja u kameru, a bilo kakva priča o socijalnom položaju i teškom životu meštana, koju gledalac unapred verovatno očekuje, u potpunosti izostaje. Ljudi koji se pojavljuju u filmu se ne predstavljaju, ne govore o sebi, a takođe nema ni rediteljske intervencije posredstvom pitanja. Malešević zauzima poziciju nemog posmatrača, njegovo prisustvo ne remeti život sela, jer njegova namera nije u traženju i izazivanju priče, već u beleženju pojava.

Izvor: www.youthnow.rs

Iako se autor ovde ne iskazuje verbalno, on i te kako govori vizuelno. Kamera je smirena i kontemplativna, laganim panoramiranjem („švenkovanje“) otkriva deo po deo stvarnosti. Premda se nalazi na vizuelno veoma privlačnim lokacijama, Malešević ne upada u zamku površnog „eksploatisanja“ predela i pravljenja „lepih kadrova“. Njegova kamera je više „zapitana“ nad onim što vidi, a sličan utisak prenosi i na gledaoca. Zapravo, u ovom filmu nema ni toliko dalekih planova koliko bismo očekivali, jer reditelj ne želi da na brzinu poentira, već da stvori specifičan ugođaj bliskosti sa onim što gledamo. Kamera se u svom kretanju često ne zaustavlja na pojavama koje bi u nekom drukčijem filmu bile potencijalno bitna mesta, nego nastavlja svoj put ka otkrivanju novih detalja.

Kao što bi rekao Tarkovski, film je manje stvar prostora i slike, a više vremena. Sličnu poetiku možemo prepoznati i u Gori, jer se kamera trudi da se ne zadržava dugo na konkretnom, ali pritom ne ostavlja ni utisak haotičnog kretanja, već oscilira između neprestanog otkrivanja i zapitanosti, čime sam kadar dobija svoju unutrašnju tenziju. Na ovom mestu treba istaći i suptilan rad montažerke Jelene Maksimović, koja prepoznaje ritam kadra i uspeva da ga sačuva i glatkim rezom prelije u sledeći.

Ovakav postupak prirodno sugeriše i odsustvo konkretne ideje i značenja filma. Kao što se kamera konstantno kreće na mikroplanu kadra, tako se i na makroplanu celine filma neprestano pomera težište „priče“. Malešević očigledno ne želi da njegov film nešto „kaže“, pa je celokupni pristup više poetski, nego narativni. Gledalac ovog filma pre svega uživa u atmosferi, dok određena značenja može kreirati od prizora do prizora, a i to pre asocijativnim putem, nego što može prepoznati konkretnu autorsku poruku.

Izvor: www.youthnow.rs

Ovaj pristup je poetički opravdan, ali donekle predstavlja i slabu tačku filma. Premda se radi o poetskom izrazu, akcentovanje određenih njegovih aspekata ne bi bilo na odmet. Gora nije haotičan i konfuzan film, određene niti i motivske celine postoje, pa je zato neke od njih ipak trebalo dodatno istaći. Tu, pre svega, mislim na metafizički aspekt oličen u motivu gore. Pored samog naslova, na početku vidimo i citat iz Kurana („I ti gledaš brda i misliš miruju, a ona se kreću poput oblaka.“) koji stvara određeno očekivanje: da će sve ono što vidimo biti u nekakvoj vezi sa gorom. Međutim, čvršće povezivanje na idejnom planu izostaje, pa taj potencijalno snažan motiv deluje nedovoljno iskorišćeno. Rediteljev pristup podseća na rukopis velikih majstora našeg dokumentarnog filma Vlatka Gilića i Živka Nikolića i čini mi se da bi upravo njihov model mogao da posluži kao uzor kako napraviti poetski, značenjski otvoren film koji ipak počiva na idejno čvršćim osnovama, time bi Maleševićev vizuelno snažan izraz dobio potrebni fokus.

I pored ove usputne zamerke, smatram da je pojava Gore u našoj kinematografiji vrlo značajna, jer se radi o novom, mladom reditelju koji ne želi samo da snimi film, već želi da ga snimi na svoj način. Kod Maleševića prepoznajem ono što mi se čini da nedostaje većini naših mladih reditelja – promišljanje same prirode filma. Očigledno je da Gora, pored svog sadržaja, govori još nešto, iskazuje autorov stav o tome šta je uopšte film i kako on treba da izgleda. Potencijalna opasnost ovakvog pristupa je da estetika i forma pojedu suptsancu i nadam se da će Malešević tu zamku uspešno zaobići, a odlična prilika za to može biti i njegov prvi igrani film.

Autor: Jovan Marković 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *